• Andrijana Ristić

Đukica Đurović: Nova pravila igre su sadržaj i vidljivost

Updated: Jan 30


Đukica Đurović

U poslednje vreme su mi, pored poezije koju stvaraš, pažnju privukle i tvoje emisije na tvom jutjub kanalu, u kojima pokazuješ široko polje interesovanja, predstavljaš svojim pratiocima raznolike teme koje te okupiraju i kroz sve to isplivava i tvoje mnoštvo talenata kada je umetnost u pitanju. Kako bi onda objasnio ko je zapravo Đukica Đurović i čime se sve on bavi?


I dok poslednji gutljaj kafe spira ostatke čokolade sa mojih nepaca… Imaš li neko lakše pitanje za početak (smeh)? Elem, hmmm, vrlo je sad apsurdno meni da pričam o svemu tome, velika je priča. Moj život je za, da kada umrem, se napravi film; i taj film bi zaista osvojio sve nagrade u ono Berlinalu, Sundancu i Kanu, znaš. Tako da to je takva jedna kič, kič pastorala-moj život je. U stvari sam ja jedan jezivo raznostraničan čovek.


Zapravo, ja sam zainteresovan za logos znaš. Ja sam zainteresovan za smisao života. U početku beše logos, znači u početku je bio smisao, znači u početku beše reč, u početku beše fokus, pažnja. Moja pažnja je fokusirana na logos, na smisao. A logos se odaje, znaš, nije on jedna stvar. Kao što imaš Fibonačijev niz, pa ga imaš i u travčici, pa ga imaš na pužu, pa ga imaš na organima, pa ga imaš u univerzumu. Logos je inteligentni dizajn, koji je napravljen od atoma, pa nadalje, ali sve na istom korenu, zato ti se odaje na svim tim razinama, a svuda prisutan. Znači zato je atom kad ga pogledaš, izgleda kao Mlečni put. A ja jednostavno tragam za logosom uvek i uvek zapitkujem i uvek kopam.


Ja se bavim svim vrstama umetnosti, ali neki okvir su pisanje, gluma, muzika, režija. Objavio sam knjigu, imam bend Mladi Džek za koji pišem pesme muziku, pevam i sviram. Imam jutjub kanal gde sam pokrenuo 2 emisije, jedna je Privilegija, druga je Pregled nedelje sa ujka Đurom, a u stvari sam ja 9. sekunda prve epizode Privilegije, to sam zapravo najviše. Živim u Bloku 38 ceo život, i to je fascinantno mesto, mesto hijerarhije. Mi se tu znamo od vrtića, pa onda osnovne, i tako dalje, što pravi posebne veze sa ljudima, posebnu vrstu poštovanja, poseban sistem vrednosti po kojem se tačno vidi da si u stvari iz bloka, znaš. Posle kad kreneš u srednju, u neki drugi deo grada, tačno ljudi prepoznaju da si ti iz bloka.


Osnovao si svoj jutjub kanal, pokrenuo si dve emisije, to je nekako kod tebe najsvežije. Reci mi kada si došao na tu ideju i kako si osmislio koncept?


Od kraja prošle godine, tačnije 21. decembra, sam napravio jutjub kanal i tu sam pokrenuo 2 emisije. Prva je Đ. Đ. Privilegija. Ta emisija je suštastvo i onda pokrivamo lica suštastva. Zapravo Đ. Đ. se bavi pismenošću, opismenjavanjem ,,pismenih“, sticanjem emocionalne pismenosti, biološke pismenosti, back to the basics ono, mitološke, teološke pismenosti, duhovne, književne, pismene pismenosti (smeh). U suštini time se bavi Privilegija, a započeo sam i relativno skoro Pregled nedelje sa ujka Đurom, gde pokrivam aktuelnosti iz Srbije i sveta, plus dva lična segmenta - Šta me oduševilo ove nedelje i sa čime se borim ove nedelje, i bonus segment - Astrološka prognoza za sledeću nedelju. Takođe u Privilegiji čitam poeziju, imam na tom kanalu neku muziku, nešto što sam snimio itd.


Šta te je pokrenulo i motivisalo da počneš da se baviš tom pričom?


Sadržaj. Sadržaj koji sam imao tu da kažem, da dam, koji retko gde imam da čujem uopšte, a za koji znam da može da pomogne ljudima. I to znam iz prakse. Desila se zanimljiva stvar sa ovim glasovnim porukama. Zapravo u razmeni sam sa bar 100 ljudi dnevno, što je onako malo i previše zapravo. I tu smo mi jedni drugima sve, ali na neki prirodan, ljudski način. I onda znači stotine ljudi dnevno, što je hiljade ljudi do sad; i onda te hiljade ljudi, oni pričaju među sobom. Interesantna stvar je da su 99% tih ljudi zapravo žene (smeh). I onda one pričaju, prebacuju me, i onda mi se tako javi neka osoba za koju ja i ne znam i traži mi savet, što je meni ono Nobelova nagrada. To da neko u meni vidi nekog svog, nekog kome može da se poveri i da zna da ja znam kroz šta on prolazi, meni je to, ma kakva Nobelova nagrada, suština života. Tako da u toj razmeni, u toj praksi, sam ja izveštio sadržaj i onda sam pomislio da bi bilo dobro da ovo postoji negde, pa kao na jutjubu , pa sad neko može to da sasluša, da ono ne trošim ja više reči. Sad kad mi neko postavi ista ta pitanja, ja mu samo pošaljem 4. epizodu ili 1. epizodu. Tako da iskalio se negde taj sadržaj i pomislio sam da bi bilo dobro da on negde postoji, da bude vidljiv i dostupan svima. Tako je zapravo nastala emisija Privilegija Đ. Đ. A zašto Privilegija? Zato što je moja privilegija taj sadržaj. U stvari moja privilegija je što sam ja sve to dobio od ljudi koji su toliko bolji od mene i onda ja želim da tu privilegiju dajem dalje, zato se emisija zove Privilegija Đ. Đ.



Ti si u jednoj onako vrlo ludoj godini, 2020. rešio da izdaš prvu zbirku poezije ,,Ona sva”, koja je odlično prošla kod čitalačke publike. Koliko sam ispratila ona je u skoro 1000 primeraka prodata do sada, što je ozbiljna cifra kada je u pitanju poezija. Reci mi kako si uspeo to da realizuješ baš tokom ovog perioda kada su sva javna dešavanja, pa i književne i poetske večeri gotovo nestale i stoga nisi imao tu mogućnost prezentovanja svoje zbirke? I zanima me pošto spremaš sad i drugu zbirku poezije, šta misliš koliko su zapravo pristupačne izdavačke kuće mladim ljudima i koje sve mogućnosti na tom polju im se otvaraju kada spremno istupe sa svojim rukopisom? Kakav je njihov položaj u poetskom prostoru i ko se tim bavi?


U 27. godini sam objavio svoju prvu knjigu poezije Ona sva, gde jednostavno hronološki pratim tok svog života. Prva strana je prazna i na njoj piše samo Pre nje, i onda ide ta poezija pre nje, zajebana, muška, erotska, tribina, Blok 38, ulica…I onda se stiže do strane gde samo piše Ona se desi, i tu je poezija od kada se desila moja verenica, bivša, i to je sve živo, to je sve jako lepo i to je ta produhovljena poezija. Završio sam i novu knjigu koja će se zvati Ono što čini me sobom, treba da izađe u junu, isto knjiga poezije.


A zapravo ja sam prvu knjigu napisao sa 19 godina i to je bio roman koji se zove Generacije. Nadam se da ću uspeti da snimim seriju po tom romanu, napravio sam za nju scenario. I ja sam tragao za izdavačem i razmišljao kako to da objavim. Mene je iskreno sramota da platim izdavaču da mi objavi knjigu. Sramota me za mene, sramota me i za izdavača. Ne plaćam ti ja da me ošišaš ili za patike. To je nešto što oboje radimo. To mi je kao da kupim diplomu. To je jeziva sramota, ali to je veličina pada u kome se nalazimo. I ja sam tek sa 27 godina odlučio, okej ono, neće me niko provaliti nikada realno, živimo u pustinji. Ja sam kao pomorandže koje rastu u pustinji. Ja sam pomorandže u Sibiru. Eto to. Jako je važno za Sibir da mi omogući staklenik, navodnjavanje, zato što sam mu jedini izvor C vitamina, ali Sibir to očigledno uraditi neće.


I onda hajde da mi vidimo šta mogu. I onda sam se iscimao za pare, progutao tu gorku pilulu, platio ono što se predstavlja kao izdavač, a u stvari je štamparija i objavio knjigu tek u 2020. na moju sramotu, a moglo je da bude sa 19 godina, znači 2011. Tako da od 2011. jednostavno nisam mogao da se spustim i ponizim i platim za objavljivanje moje knjige. To je velika sramota, ali to je tako prosto kako je. To je veličina pada sveopšteg naravno u kojem se nalazimo. Knjiga je doživela takav uspeh, da će to verovatno do smrti moje biti moj najveći uspeh u životu. Nebitno da li ću ja sutra da prodam million primeraka druge knjige ili šta god, ili da li ću da osvojim Oskara ili Nobelovu nagradu. Ne. Činjenica da se bližimo 1000. prodatoj knjizi, mojoj knjizi Ona sva, od mene, znači od nekoga kome niko nije pisac, koji je objavio knjigu u Covid godini kad ne postoji Sajam knjiga, neko za koga izdavač nije ništa uradio, ni u markentiškim, ni u bilo kom drugom smislu, neko koga niko ne gura, stigao sam do skoro te 1000. knjige u zemlji gde 2-3% ljudi uopšte čita, to mi je do smrti najveći uspeh.

Mislim da smo mi, ako pratimo tok u prelomnom nekom trenutku. Dosta ćemo mi ispaštati, ali mislim da ćemo mi ljudi naročito mi rođeni u periodu '91- '94. godište smo taj faktor koji treba da rilja taj krš sa ove naše plodne zemlje. Tako da dosta ćemo mi biti na gubitku. Dosta ćemo kasno da ostvarujemo te naše stvari, jer mi sad treba da budemo taj medij znaš. Ali dok ja napravim Privilegija izdavaštvo, koje će zaista da bude izdavač i da zaista radi marketing i da zaista ide na teren, proći će dosta vremena i dosta vremena ću ja tu da izgubim. Ja ću tu već da budem debelo u tridesetim, ali bože moj, opet će ta borba da napravi nešto dobro od mog karaktera i opet iskustvo, putovanje. Tako da sve to ima svoje, ali mi smo sada ljudi koji treba da riljaju tu zemlju i da je očiste od krša, da bi sutra tu moglo da se ubaci neko seme i da ono zaista izraste, da te pomorandže zaista izrastu. Mislim da su vekovi negativne selekcije ovde učinili svoje. Što Turci, što komunisti, što ,,vanzemaljci”, to je jednostavno učinilo svoje. Taj preduzimački duh ne postoji. A tek je tužno to što na tim vodećim i najvažnijim položajima, koji su presudni za društvo, su potpuno neki sujetni i nekompetentni ljudi. Fantastična kombinacija, sujetni, a nekompetentni, jezivo. To su mrtva ta stable koja nam zaklanjaju čitavo naše Sunce. Uz to mi smo u cunamiju izlučevina raznih, od ljudi raznih i sad mi moramo da pravimo mala stada i opet ćemo izgubiti naše dvadesete u tome. Biće to divno putovanje po nas, ali nije to tek tako, neće tu svako da uopšte uspe. Znaš biće tu Van Gogova, biće tu pomorandži koje nisu uspele da se dese, biće tu cvetova koji su izrasli u pustinji, uvenuli i niko ih nije nikad video. To je tragedija, to je užasno. Znači nama se ubio Igor Vuk Torbica prošle godine. Znači pozorište je izuzetno važno, gde ti od glumca u naponu svog talenta i snage u sadašnjem trenutku gledaš ono što su napisali najveći umovi čovečanstva. E, a ono što takođe deli primarno mesto sa njima u tom dešavanju je reditelj, a najbolji kojeg smo imali je Igor Vuk Torbica, naša budućnost toga. Čovek se ubio. Pa što se ubio? Pa možda zato što u gradu koji je prestonica Jugoslavije, ajde da kažemo bio, okej, on je živeo 10 godina u tom gradu, za 10 godina u tom gradu on je imao 2 premijere svojih predstava. Možda zato.

Tako da sad mi moramo da krčimo to nebo, krčimo naše nebo od mrtvih stabala, stičemo taj prostor i onda se desi 1000. prodata knjiga i bez Sajma knjiga i bez pomoći izdavača, bez mame, tate, bez ikoga da ti radi marketing, bez promocije knjige. Ja nisam mogao da imam ni promociju knjige. Knjige prodajem poštom i stigli smo do 1000. Tako da mi moramo uložiti u sadržaj i vidljivost. Neće nam niko pomoći. To moramo da shvatimo, mislim, nije zato što neće, nego zato što ne mogu, nekompetentni su da bi nam pomogli. Mi moramo sami sebe da pomognemo, da podržimo kolege, treba da postoji solidarnost, ali moramo mnogo da ulažemo u vrednosti, da isporučujemo vrednosti.


Kako ti se čini poetska scena, da je eto tako nazovemo, danas?


Nažalost 98% posto poezije danas je, ako je ženska, onda je - ,,ah, jao, shvatićeš i ti, shvatićeš jednog dana”, ,,shvatićeš koliko je moja ljubav bila vredna”, ,,shvatićeš, ali prekasno”, znaš. A muška poezija je još gora od toga (smeh). Ima jedan što je baš mag i onako vrlo je popularan i onako vidim da radi vas žene, znaš na koje fazone i fore. Neću nikad da kažem njegovo ime, hoću da ga upoznam, da ga vidim uživo i da mu kažem -,,Svaka čast burazeru, al' ih radiš". I da ga upoznam malo, da vidim šta se tu dešava. On je jedan od popularnijih tih muških pesnika.


Tako da sitna sujeta i licemerje, to ti je većina poezije danas, zbog čega ona i umire, zbog čega ona i ne uspeva da se probije itd. I zato nam i čita 2-3% posto ljudi. Zato što je dosadno, zato što nema potrebe. Zato što nemaju potrebe, znaš.

The name of the game je vidljivost i sadržaj. Mi treba da ulažemo u vidljivost i sadržaj. Mi ne treba da brinemo i da se nadamo. Većina onoga oko čega brinemo i čemu se nadamo se neće desiti, zato hajde da radimo najbolje što možemo svaki dan. I hajde da planiramo i da radimo kao da će biti najgori ishod, kao da nećemo prodati nijednu knjigu, kao da nam niko neće pomoći, eto tako, jer najverovatnije će tako i da bude. Realno niko nam neće pomoći, hajde da uložimo u vidljivost i u sadržaj. Hajde da pogledamo sve emisije Agape. Što je problem? Internet je soma dinara, sve emisije Agape su soma dinara. Hajde da pogledamo sva predavanja Arsenija Jovanovića, hajde da pogledamo Ilariona, Oca Rafaila, hajde da pogledamo sva predavanja Džordana Pitersona, hajde da ukucamo književno veče, pa poslušamo sve te ljude, hajde da ukucamo promocija knjige poslušamo sve te ljude, hajde da slušamo audio knjige, poeziju, hajde onda dok slušamo da imamo neke fensi ukoričene sveske u koje zapisujemo, pa kad prođe godinu dana hajde da pređemo te sveske.

Otvorena su vrata početkom 2020. koja kažu sadržaj je tamo gde si ti, škola je tamo gde si ti. Znači i ovaj intervju se sad ne dešava tako što smo se mi našli u kafiću i iscimali do nekog mesta, pa u nekom fizičkom objektu pričamo, ne nego ja sad šetam po svojoj sobi, a ti u svojoj, znači sadržaj je tamo gde smo mi. Nova pravila igre su sadržaj i vidljivost i to je sve.



Što se tiče prve zbirke poezije rekao si da je lična, prati tvoj život. Nekako za mene je poezija takav vid izražavanja koji nosi jak unutrašnji otisak i ja je doživljavam kao nešto duboko lično što je isplivalo kroz umetnički kanal, i samim tim to osećaju i drugi ljudi i povezuju se sa tom vrstom emocije. Pa me onda zanima čime će se baviti druga zbirka poezije? Kojim aspektima, emocijama, mislima, doživljajima?


Druga zbirka poezije Ono što čini me sobom je mogao bih reći ovako - radikalnija, zrelija, jednostavno knjiga Ona sva je bila sve ono što se desilo do 27. godine moje, a ova knjiga sada je šta se sve od tada desilo, koliko se sve inteziviralo, ubrzalo i kako mi sada iz ovog ugla izgleda sve ono što sam živeo. Jedna sublimacija, jedna još zrelija, radikalnija i još živototvornija sinteza.


Pesma Ono što čini me sobom je po meni jedna od najvažnijih pesama koje sam napisao, ona otvara knjigu, po njoj se knjiga i zove. I sada ćemo na prvoj stranici imati sve prazno i pisaće Grešnik ima budućnost, a onda na nekoj 50, 60. pisaće Svetac ima prošlost. Cilj toga je da je u stvari bitno putovanje. Juriš toliko stvari u životu, samo da bi stigao do smrti, a u stvari, dok si jurio i putovao mislio si da je bilo bitno da stigneš, a kad si stigao, shvataš da je bitno bilo to putovanje. Tako da to treba da akcentuje to putovanje, zato je knjiga na taj način ustrojena.


Znaš u mojoj knjizi imaš pesme koje imaju visoki stepen liturgijske pismenosti i svesti, a imaš i erotske pesme, imaš i ulične pesme, imaš i ljubavne, imaš i filozofske, to je ta neka moja raznostraničnost i to je moje putovanje u stvari. Ja sam putnik i tražitelj u svim tim sferama.


Volela bih da razgovaramo sada malo i o bendu Mladi Džek. Kako on funkcioniše u ovim okolnostima?


Bend Mladi Džek imam od 2013. godine, u kome sam frontmen, za koji pišem muziku, u kome pevam i sviram. Imam po poslednjem brojanju 84 pesme za gitaru, vokal, bend, itd. Čak 5 pesma smo snimili tačno pred Covid u nekom live izdanju, pošto to je ipak za live, rock je za live. To nije baš za snimati u gluvoj sobi, ili svirati i misliti o taktu, to je za ono zajedno počinjemo na tri, četiri i sviramo jedni za druge. Ali naravno kao i čitav svet sada i to je na stend baju, ali eto, uspeli smo da na čistu tiraniju moje volje snimimo tih 5 pesama, i stigao sam da za 3 uradim video i audio produkciju, tako da i time se bavim. Mislim 2021. je, moramo biti sve, nažalost.



Zanima me uopšte kakav je sada iz ove perspective, posle određenog vremena i rada iza sebe tvoj doživljaj muzičke scene u Srbiji i cele te bend priče?


A što se tiče bend priče, ne postoji ništa grđe i teže nego praviti bend priču u ovom prostoru i vremenu. Bend Mladi Džek je jedna jako lepa priča i jako važna priča, ali i jedna jako tužna priča, jer ima dve suštinske mane, jedna se zove vreme, druga se zove mesto (smeh). I to je ono što daje na dirljivosti i ono što tu priču čini zaista divnom.


Ovako, za sve su potrbni motori, za vezu, za ustajanje iz kraveta, šta god. Motori za bend priču su prodaja diskova, kultura ljudi idenja na svirke i događaje, menadžeri, producenti koji znaju da rade svoj posao, koji imaju preduzetnički duh, koji ne čekaju na finish line, na pobednika, pa da uberu kajmak, pa da ga iskoriste, nego im je baš fora i izazov da ulože u neki bend za koji niko ne zna, pa onda kad oni nastanu, onda svi znaju za njih, za tog menadžera koji je napravio taj bend. Pa dalje, mediji koji postoje i koji to guraju, to ništa ne postoji, a bez toga je jako teško. A prvi i poslednji esker u kovčegu svake bend priče se zove ljudski faktor, gde verovatno je nemanje ovih motora koje sam naveo, prouzrokovalo da sigurno ni u samom bendu prosto nemaš ljude koji su toliko zagriženi za to. Čak Vlatko Stefanovski je rekao: ,,Nismo mi 70-ih i 80-ih bili sad nešto ultra talentovaniji i bolji muzičari i pevači nego ljudi danas, nego jednostavno nama je to bilo sve”, to je fora. A danas je to ljudima ono hobi. Kad završim domaći, kad se vidim sa devojkom, pa onda 'ajde i da idem na probu. To ne može tako. Bend da bi bio ozbiljan mora da ima 5 proba nedeljno. To je fikcija danas. Zašto? Pa zato što ćeš da izgineš na tim probama, da izgineš da napraviš neki spot, a opet to realno neće biti dovoljno dobro, jer realno tek tamo drugi, treći album će ti biti dobar, ili pesma, šta god. Imaćeš osećaj uzaludnosti, imaćeš osećaj da ti samo deponuješ to nešto u neke tamne hodnike jutjuba za nekih eventualno par hiljada pregleda. Nećeš imati osećaj da to zaista ima značaj negde i neće ti pokretati ništa suštinsko u životu, a sve ćeš ulagati u to. Tako da je bend priča, inače bilo koja neka umetnička priča, gde vi tu radite nešto zajedno, izgarate, bez love, bez ikakve neke priče da će da bude odmah, pa ne može odmah, valjda treba da radimo nešto, 'ajde da radimo nešto, 'aj napravimo nešto, pa će u najmanju ruku taj rad da napravi nešto od nas, to je fora.



I kakvi su onda dalji koraci i planovi? Na čemu ćeš u buduće raditi?


Ideja je da krajem sledeće godine, verovatno najviše na proleće 2023. krenem sa nastupima. Pošto sad već me mnogo ljudi zna na prostorima bivše Jugoslavije, mislio sam da organizujem nastupe svuda po bivšoj Jugoslaviji. Jednu turneju koja će biti snimana i to će zapravo biti dokumentarac. Dođemo recimo sad u Zagreb, tamo imam svog domaćina, prijatelja, pa mi on onda pokazuje Zagreb, svoje štekove, znači ne sad turističke ture, nego svoja mesta, pa onda snimimo Zagreb, pa snimimo reportažu tog čoveka, znači ipak mi sad snimimo tu i njegov dom, pa onda raskadriramo sa intervjuom tog našeg domaćina, sa nekim pitanjima koja su takva da otkrivaju tu elementarnu ljudskost. Na primer - Šta bi radio da novac ne postoji? Jer bukvalno ceo život si na toj glupoj inerciji zarad gole egzistencije. A ko si kad nisi to? Ili Ko je tvoj heroj iz realnog života? I onda je fora da to radimo na svim mestima, prostorima bivše Jugoslavije. I voleo bih da to prodam nekom, da recimo neke organizacije ulože u to, jer će se film zvati Za-Jedno, koji potencira naše sličnosti koje su zapravo fundamentalne i koje su zapravo dirljive i koje su lepe i koje su vredne i koje su ljudskost, ono što nam je najpotrebnije danas. I na takav jedan način putopisni, esejistički, pametan, znaš idemo u Zagreb, pa domaćin nas je tu prihvatio, tura Zagreba, intervju domaćina i uveče nastup, i sutradan se već ide u sledeće mesto, i onda ta dinamika puta, svega, zajedno. I mislio sam da ide tu i jedna moja prijateljica slikarka i da imamo malo i tu žensku perspektivu. I tamo gde ja imam nastup čitanja poezije, sviranja, pevanja, ona ima recimo izložbu slika. Tako da to je ideja za kad se otvori priča, a do tada radimo na sadržaju i vidljivosti.


Kod tebe se onako pojavilo strujanje talenata. Baviš se muzikom, frontmen si benda, pišeš tekstove, pišeš poeziju i takođe tu je i gluma. Kako je ona ušla u tvoj život? Kako si zainteresovao za glumu?


Gluma prva dodiruje koren mog bića i mog postojanja i koren čitave priče. Gluma je sam početak priče. Ima jedan san kojeg se ja sećam iz najranijeg detinjstva. U dnevnoj sobi smo otac, majka, brat, sestra i ja i sve je lepo, sve je super. Neko zvoni na vrata. Moj otac odlazi, otvara vrata i počinje neka gungula na vratima. Majka gleda, okreće se, počinje neka strepnja. Ja ustajem da vidim tu gungulu i onako iz hodnika provirujem, gledam ulazna vrata i vidim u hodniku na vratima su Dragan Nikolić, Seka Sablić, Zoran Radmilović, svi prvaci našeg glumišta, doajeni i nešto pričaju sa mojim ocem. I moj otac im u jednom trenutku kaže: ,,Ne može” i zalupi im vrata i ja se tu probudim. To je meni ono jako interesantno. I mislim da sam sve to ja i otac i glumci. I taj FDU, ja sam 2013. bio na prijemnom za glumu, ali čim sam ušao i video, osetio sam da to nije moj svet, nije mi to sad ,,priča Mika Aleksić” i na FDU ti je Mika Aleksić samo nije silovanje, ali jeste omalovažavanje, degradacija, jeste loša sam osoba prema tebi da bi kao nešto izvukao iz tebe. Ja ne mislim da postoji dobar razlog da se bude loša osoba prema ikome, nema potrebe, stvarno nema potrebe, taj sadomazohizam, nema potrebe. I to neko okruženje tamo, nega ega, a takođe sadizam i mazohizam, i ta bitnost i svi čekaju da ja postanem slavan.


To je učinilo da to ipak nije moj svet. Tako da to je taj otac koji je zalupio vrata. To je ranije možda bilo drugačije, možda ja preterujem sa ovim, ali jednostavno to nije moj svet, ja sam to osetio tog prvog puta kada sam ušao na taj prijemni za glumu tamo. Sve to što se oseća u tim vodama ja nisam za to, ali gluma kao gluma, ja sam skroz za to. Ja samo nisam za taj neki uvrnuti sistem koji je parazitirao na toj profesiji.


Znači sećam se tog sna, znači pričam ti o '97, a '98. godine sam prvi put bio na predstavi u pozorištancu Puž. I u jednom trenutku je Branko Kockica pozvao decu da mu se priključe u nekoj sceni sa patuljcima i ja sam tad prvi put izašao na scenu, kod Branka Kockice. Interesantno desila se 2014. premijera predstave Revizor u Ateljeu 2012. Na koktelu posle premijere gde su bili, znači ono što me čekalo u hodniku u snu je bilo tada na tom koktelu, i zanimljivo je da sam ja takav, moj položaj jednog ničega i beznadežnika, otirača za mnoge, tek takve zapravo, da sam ja takav prošao kroz sve te vode. Znaš ja sam video bife svakog pozorišta i sedeo sa svim tim ljudima, sa Glogovcem, Jezdom, Madžgalj, bože, Tika Stanić. Nisam ja nešto tu posebno pričao sa njima, ali sam se očešao za njihovo prisustvo u realnom vremenu. Zamisli Glogovac, to je da kažem jedan lep primer, da ne pričam za Madžgalja kad sam ga gledao i to ne u predstavi, nego u bifeu i kad sam kontao - pa može i tako sa ljudima, neposredno, opušteno, lagano. Ili Jezda koji izglada onako strog i zajeban kad ti pokaže dušu… Preko njih ti zapravo vidiš šta je glumačka profesija, kad ti se otvore onako poluneuračunljivi posle predstave u bifeu, a ti si neki klinac, neki student glume, ti si tu došao sa Jasminom, mojom profesorkom, koja je njihov prijatelj. Nemaju oni nikakve tu zadrške, plus malo i popiju, a još i neuračunljivi posle predstave, pa to nema cenu.


Hoću da kažem ovo za Glogovca, kakva legenda, bože. Zamisli ti to je poslednja predstava i najbolja predstava Hadersfild, bolja nego film, poslednje prikazivanje te predstave u Jugoslovenskom dramskom, to ti je negde 2015. na rođendan Miše Janketića, tako da je u bifeu bio i Miša Janketić. I sad Glogovac izlazi da bi ja ušao bez karte, zamisli kakav šmeker. Izlazi i pruža mi ruku, tada je već onako bio sed, nasmeje mi se, lepo neko leto, jul, on u beloj košulji, nasmeje mi se sa onim licem, par brojeva većim, što on kaže, to je njegova fora (smeh) i ja ne mogu da ti opišem, ali ja sam tada, to sam video još samo kod monaha Ilariona sa kojim sam pričao tet-a-tet. Samo kod te dve osobe sam video neku vrstu spremnosti, neku vrstu te kompletnosti. I da je u stvari poenta života ta kompletnost, da se nastupa u životu iz te kompletnosti, da se pruža životu, da se isporučuje vrednost životu, a ne tražiti koju vrednost tebi može život da isporuči. A to se radi iz mesta kompletnosti, a ne iz mesta daj mi, već iz mesta zahvalnosti bogu. On je odisao tom kompletnošću, Glogovac, još tako prosed, u toj beloj košulji, tog letnjeg dana, pruža mi ruku, pogleda me u oči kaže mi: ,,Nebojša” i sve to da bih ja ušao bez karte. Znači pred predstavu on se iscimao da izađe i uđem ja tu bez karte i vidim Glogovca kako odigra malo je reći za Oskara. E vidiš to je to što pričam, vrednost, sadržaj, ti si video dokle lestvica može biti dobačena. Tebi odmah tu pravi već jednu skrušenost, koliko sam ja privilegovan što uopšte mogu da ga gledam, a kamo li da se još bavim nešto tim, znaš. Tako da to, to je suština, to je poenta, to je ono što nedostaje danas.


Zašto ti je važno da na taj način izraziš svoje biće? Šta je ono što si utkao u sebe zahvaljujući radu na svom talentu? Kakav je to svet stvorilo kod tebe?


Ta vrsta tišine u glumi, to mi se tu najviše sviđa zapravo, te pauze između, to što se pogledom toliko kaže, to što se impostacijom tela, glasa kaže roman, to me tu mnogo privlači. To što je gluma, što nam je rekao Radoslav Milenković, koji mi je tek isto važan u životu, koji je obilazio te časove na glumi kod Jasmine. I neko je odigrao neki monolog tu na našoj grupi, on je to gledao i kaže Radoslav: ,,Gluma je i tekst” (smeh). E to mi se sviđa u glumi, što je ona i tekst. Naravno to je fascinantna privilegija kopanja po sebi, ništa drugo ti ne pruža takvu priliku da ti uvidiš te sve druge ličnosti u sebi, pa onda primetiš u svom dnevnom životu kad neka od tih ličnosti izvrši puč nad ovim tvojim drugim ličnostima. To sam sve dobio zapravo u praksi kod Jasmine Večanski, koja je zapravo sve ono što bi FDU trebao da bude. Ta žena, njen način rada; mi smo tu gledali filmove, išli zajedno na predstave, na put. Tako da zbog toga gluma. Nadam se da ću jednog dana ponovo moći da se vratim glumi. To bih baš voleo.



I za kraj, šta Đukica Đurović poručuje svojim pratiocima, mladim ljudima? Koje poruke i stavovi su prema tebi važni savremenom čoveku u ovim društvenim okolnostima?


Ovako, Đukica Đurović najradije ne bi rekao ništa, što se baš ne da videti iz ovoga (smeh). Đukica Đurović bi najradije saslušao sve te ljude, jer iz tog slušanja bi se već desio odgovor. Slušanje jeste odgovor.



Hvala ti na ovako zanimljivom i uzbudljivom razgovoru. Želim ti puno uspeha u svim aktivnostima kojima se baviš.


Foto: Privatna arhiva

Video: YouTube


347 views0 comments