• Ana Jovčić

Aleksa Stanković: Muzika je ljubav zbog koje si spreman da daješ sve od sebe

Updated: Jan 30



Aleksa Stanković

Razgovarali smo sa Aleksom Stankovićem, mladim muzičarem koji je od malena spoznao svoj talenat i ljubav prema muzici. Rođen je u Kruševcu a živi i nastupa u Beogradu. Završio je osnovnu i srednju muzičku školu „Stevan Hristić“ u Kruševcu, diplomirao na osnovnim akademskim studijama Fakulteta umetnosti u Nišu na departmanu za muziku, trenutno je apsolvent na master studijama Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu na odseku za snimanje i dizajn zvuka. Na polju produkcije, sarađuje sa poznatim imenima naše andergraund scene kao što su Dea Džanković, Sanja Tišma i Marko Aleksandar Gajić. Sam stvara i muziku i tekstove svojih pesama, bio je član nekoliko bendova, a uskoro će i njegov prvi album ugledati svetlost dana. Pitali smo ga koje sve instrumente ume i voli da svira, gde ga možemo slušati u Beogradu, kom muzičkom stilu je najprivrženiji, kako izgleda stvarati muziku za igrice i film i sve to uz mnogo spontanosti i iskrenosti.


Muzika je važan deo tvog života još od malih nogu. Možeš li se prisetiti vremena kada je otkriven tvoj talenat, a potom i perioda pohađanja i usklađivanja redovne i muzičke škole? Gde si i kako kao dete pronalazio motivaciju za svakodnevno vežbanje?


Afinitete prema muzici počeo sam da pokazujem još kao dečak. Uspevao sam da na svojim muzičkim igračkama odsviram isti ton koji bih čuo na reklamama ili u crtanim filmovima. Klavir sam zavoleo čim sam ga prvi put začuo tokom šetnje sa roditeljima kada mi je bilo 5 godina. Kasnije sam sam izrazio želju da upišem muzičku školu. Ta rana privrženost muzici verovatno ima veze sa tim što se veliki deo moje porodice bavio muzikom. Pradeda je svirao žičane instrumente, baka je pevala u horu, a moj deda Vladimir Savčić Čobi, bio je član sastava Pro arte. Roditelji su mi takođe muzikalni tako da su koreni morali da ostave traga i na mene. Sa 9 godina počeo sam da sviram klavir, pa sam paralelno pohađao redovnu i muzičku školu. Moj dan je, sećam se, izgledao otprilike ovako: U 7 ujutru bih se budio i odlazio na časove klavira i solfeđa, popodne bih odlazio na nastavu u redovnoj školi što je dovodilo do toga da slobodno vreme uopšte i nemam. To mi, međutim, nije smetalo jer sam želeo da napredujem, muzika mi je oduvek bila intrigantna pa sam ubrzo počeo da se interesujem za gitaru, harmoniku, bas gitaru i bubnjeve. Svaki od tih instrumenata izuzev klavira, upoznavao sam samostalno čitajući relevantnu literaturu, i što je najvažnije, slušajući muziku i trudeći se da tonove ponovim. Sada mi je bas gitara omiljeni instrument pored klavira. Kasnije je na red došla i srednja muzička škola kada sam polako otkrivao uzbudljivi i divni svet bendova sa kojima sam nastupao na brojnim manifestacijama i koncertima. Već sa 14 ili 15 godina počeo sam da zarađujem svoj novac na šta sam bio veoma ponosan. Svojevremeno su bendovi u kojima sam svirao bili predgrupa Galiji, Kerberu, Osvajačima, Atlantidi...



Opiši nam kako je izgledao period tvojih osnovnih studija na Akademiji umetnosti u Nišu na departmanu za muziku kada započinje i tvoje ozbiljnije bavljenje muzikom?


Akademija mi je donela mnogo novih poznanstava koja su mi značila i lično i profesionalno. Svirke u to vreme postaju sve učestalije, a izdvojio bih one koje smo priređivali na ulicama pune četiri godine. U Nišu toga tada još uvek nije bilo, pa je to našim sugrađanima predstavljalo pravu atrakciju. Ulične svirke su svet za sebe. Atmosfera je neposrednija nego u restoranu ili koncertnoj dvorani, mnogi dobiju priliku da te vide i čuju, uživaju u muzici i ostvare direktnu komunikaciju sa tobom. Povratna reakcija se dobija odmah. Nastupao sam i na ulicama Beča, Milana i Pariza. Tokom tih nastupa dolazilo je i do poslovnih ponuda i saradnji. Otvoreni prostor donosi veću spontanost, pravo na pogrešku i šalu. Prva godina fakulteta donela je i moje upoznavanje sa audio produkcijom, snimanjem i dizajnom zvuka. Znao sam da time želim da se bavim profesionalno. Stoga sam nabavio interfejs za snimanje i krenuo da se bavim digitalnom obradom zvuka. Beležio sam svoje pesme odsvirane na gitari, bas gitari, snimao perkusije, klavir, glavne i prateće vokale. Radio sam aranžmane, produkciju, mastering zvuka, a pisao sam i tekstove. Imao sam praktično svoj mali studio. Proces bi tekao otprilike ovako: Došao bih na ideju za muziku, odsvirao je na gitari i to snimio. Dodao bih potom klavir, klavijature, perkusije, bas gitaru, posle bi koleginica snimila prateće vokale, a onda i glavni vokal, na kraju bih sve to izmiksao, producirao i objavio na youtube-u i društvenim mrežama. To su moji počeci produkcije i već sam na trećoj godini fakulteta znao da želim da upišem master u Beogradu na FDU na smeru za snimanje i dizajn zvuka.



Tvoj primarni muzički stil je alternativni indie. Pojasni nam šta on podrazumeva, zbog čega ti je najbliskiji i zašto su tvoji tekstovi većinom na engleskom jeziku?


Na engleskom jeziku stvaram jer smatram da će moja muzika moći da dođe do više slušalaca, da će pronaći svoju publiku širom sveta. Muzika kojoj sam okrenut je indie i alternativna jer odstupam od standardnih normi popa, roka, balada i svega onoga što je danas popularno, gde mislim na folk i turbofolk koje ne volim. Znam dosta tih pesama i sviram ih, ali mi lično nisu drage. U Srbiji, da bi se bavio muzikom i zarađivao od toga, treba da praviš kompromise. Ne možeš isključivo da sviraš ono što voliš. David Bowie, EKV, Žan Mišel Žar, Duran Duran, Sting i mnogi drugi bendovi i izvođači imali su ogroman uticaj na stil kom sam sada u muzici okrenut. Indie muzika podrazumeva muzičare koji nisu popularni, ali imaju šta da ponude ili označava to da je osoba kao muzičar nezavisna, samostalna prilikom pravljenja muzike. Teme mojih kantautorskih pesama uglavnom su ljubavne, a stvaram i instrumentale. Devendra Banhart je kompozitor i producent iz Njujorka čiji stil me jako podseća na moj način izvođenja. Nažalost, indie muzika ne donosi novac. Zato me raduje što sam upoznao dosta ljudi sa kojima sarađujem među kojima su Ana Mašulović, Jelena Vlahović, Sofija Obradović. Ljudi vole da nas slušaju i umeju da prepoznaju naš kvalitet.



Baviš se komponovanjem i produkcijom muzike za filmove i igrice. Odgovoran si za celokupni zvuk filma The Carot, režiserke Marijane Filipović. Koliko ti je taj angažman značio? Opiši nam ta svoja iskustva.


Taj filmski projekat vezan je za same moje početke bavljenja muzikom i značajan mi je zbog toga što sam apsolutno čitav zvuk na filmu uradio bez ičije pomoći i tom prilikom sam mnogo naučio. Već tada sam uspeo da ton prati sliku tako da scene deluju potpuno verodostojno, da se gledalac oseća kao da vatra zaista pucketa, a fontana žubori bez ikakvog naknadnog montiranja. Reč je o tridesetominutnom studentskom filmu koji isto možete naći na youtube-u. Bavim se i stvaranjem muzike za igrice za kompaniju Fazy. Moji zadaci su tu veoma kreativni, pa recimo treba da osmislim adekvatan zvuk za dobitak. Setio sam se kasice prasice kojom sam zveckao pred mikrofonom i to snimio ili kada je bio potreban zvuk padanja novčića, presipao bih parice iz jedne posude u drugu. U svemu tome me privlači to što stvaram nešto potpuno novo, neko to može da čuje i da uživa u toj mojoj „igri“ sa zvukovima i tonovima.


Trenutno radiš na snimanju svog prvog albuma Beyond koji će sadržati 9 pesama sa nazivima planeta Sunčevog sistema. Kako je nastala ova ideja? Kada će album doći do ušiju publike?


Na ovom projektu radim potpuno sam. Ponovo ću pomenuti Žana Mišela Žara koji je imao značajan uticaj na mene pa i na ovu ideju. Oduvek sam bio fasciniran zvezdama i posedujem određeno strahopoštovanje prema nepreglednosti svemira. Svaka planeta ima svoj karakter. Suština je u tome da je svaka od njih predstavljena onako kako sam je lično doživeo i apsolutno ne mora da znači da će je neko drugi doživeti slično. Očekujem da će album biti završen za nekoliko meseci. Najveća podrška u svemu pa i na ovom projektu mi je supruga Marija. I mnogi ljudi kojima sam pustio da odslušaju delove albuma koji su već nastali su oduševljeni čime me podstiču da nastavim dalje uz mnogo elana.


Otkrij nam na kojim mestima možemo da te slušamo, gde o tome da se informišemo i šta da očekujemo od tvojih nastupa?


Formacije u kojima u poslednje vreme nastupam su duo ili trio. Uvideli smo da publika ustvari najviše i voli kada nastupa manje muzičara istovremeno pa ćete najčešće imati prilike da slušate kako sviramo klavir u kombinaciji sa gitarom i vokalom. Nastupamo u restoranima i barovima kao što su Le Petit Bistro Vračar, Cross bar, Alphonse de Lamartine, Dolly Bell. Sviram već 4 godine u hotelu Zira. Najbolje je da, ako želite da slušate moju muziku, zapratite moje stranice kako na instagramu @aleksa.artist, tako i na fejsbuku: https://www.facebook.com/aleksa.stankovic. Aktivan sam i na platformama kao što su Sound cloud i Spotify (https://open.spotify.com/artist/7bC9LkE7XJBtbXMh3wT1ii?si=GqlhDWQvRz2nl9uJtGRrfA&nd=1), Youtube (https://youtube.com/c/AleksaStankovicProducer) me prati od mojih početaka pa tamo postoji oko 60 autorskih pesama koje su nastajale još od prve godine mojih studija. Volim i takođe delim muzičke obrade u kojima nisam ograničen samo na jedan muzički pravac.

Svaki nastup mi je dragocen jer dobijem mnogo pohvala i od strane profesionalnih muzičara koji obrate pažnju na finese i objasne mi zašto smatraju da je ono što radim kvalitetno. Nastupao sam, izmeđuostalog, u klubu Polet gde je čitavo veče bilo posvećeno mojoj muzici kako na klaviru, tako i na gitari. Takvi događaji mi dugo ostaju u pamćenju jer ih publika divno dočekuje.



Šta bi poručio mladim ljudima koji sada ulaze u muzičke vode ili se pitaju šta je neophodno da bi uopšte krenuli da se bave muzikom? Kako da se jedan tinejdžer motiviše da sate provodi u vežbanju a možda bi želeo da vreme provodi i sa drugarima napolju?


Treba priznati da talenat igra važnu ulogu, ali nije presudan, čak bih se usudio da kažem da predstavlja 10% onoga što je potrebno. Najbitnija je vežba koja zahteva ogromnu ljubav i volju za odricanjem. Kada su druga deca igrala fudbal, družila se, možda spavala do popodne pa išla u školu, ja sam bio u muzičkoj školi. Mogao bih da govorim o svom životu i tome kako sam usklađivao obaveze. Oduvek sam umeo da odredim prioritete i prvo bih uradio domaće zadatke, spremio sve neophodno za sutra a tek nakon toga sam imao vremena i za druženje. Sve je i do osobe, ako dete sebe u svemu tome ne vidi, a teško je da ono samo to proceni, roditelj tu igra važnu ulogu, usmeriće ga. Meni su roditelji bili velika podrška u tom momentu. Dolazio sam u situacije da mi se ne svira, da nemam volju, a oni bi bili tu da me ne pritiskaju što je na mene pozitivno uticalo i nastavio bih da se trudim. Kada dete nailazi na stav odraslih da nešto mora po svaku cenu, želeće da se suprotstavi. Treba detetu dati mogućnost da samo odlučuje, ali mu je neophodno i usmerenje i pažljiv pristup.


I za sam kraj, možeš li podeliti sa nama svoje želje i planove u vezi sa budućim bavljenjem muzikom, ali i sa privatnim životom?


Voleo bih da nastavim profesionalno da se bavim produkcijom i komponovanjem muzike za film. Planiram da se, kada to uslovi budu dozvolili, odselim sa porodicom u inostranstvo, a do tada ću se truditi da svojim sugrađanima prenosim ljubav prema muzici i da za njih i sviram. Što se privatnog života tiče, trenutno sam najsrećniji zbog toga što ću uskoro postati otac i svi dalji planovi će biti tesno skopčani sa tom novom, najlepšom ulogom u mom životu.



Mnogo ti hvala na ovom razgovoru koji će, verujemo, inspirisati mnoge, dati im nove ideje ili ih podstaći da se trude u onim oblastima koje su njima važne jer na tvom primeru vide da je kad se dovoljno potrudimo, mnogo toga moguće.



Foto: Privatna arhiva

Video: YouTube


199 views0 comments