• Ana Jovčić

Amar Velagić: Pedagogija, rad sa mladima, književnost i umetnost, svet mogu učiniti boljim mestom!

Updated: Jan 30


Amar Velagić je svestrana inspirativna osoba posvećena radu sa mladima, književnosti i pokretanju promena u društvu. Čim smo ga upoznali, shvatili smo da je reč o mladiću koji pleni harizmom i pokretačkim duhom, čiji primer pokazuje da će, dok je ovakvih ljudi, kultura uspevati da opstane i da se razvija, a da će mladi imati na koga da se oslone i kome da se obrate. Razgovarali smo sa Amarom o pesničkom konkursu Carpe diem za mlade pesnike i pesnikinje čiji je idejni tvorac, o njegovom angažmanu u Omladinskom centru Bugojno, o promovisanju vrednosti obrazovanja putem neformalne grupe Pokreni se čiji je član i saradnik, o amaterskom bavljenju glumom, književnim večerima i studijama Latinskog jezika i rimske književnosti, kao i pedagogije u Sarajevu.


Amar Velagić

Idejni si tvorac pesničkog konkursa za mlade pesnike i pesnikinje ,,Carpe diem’’ gde kao konačni produkt nastane zbornik radova. Zašto je, po tvom viđenju, važno da postoji jedan ovakav zbornik? Ko sve može da postane njegov deo?


Zbornik poezije Carpe diem nastao je 2019. godine, iz potrebe da mladima ponudi kvalitetne sadržaje nasuprot onima koje nam plasiraju mediji, rijaliti programi i promovisanja svega onoga što mladom čoveku može naneti mnogo štete.

Prvi korak je bio osnivanje istoimene fejsbuk stranice (https://web.facebook.com/amar.velagic/) s namerom da kulturi i umetnosti podari ono mesto koje im pripada. Tu su isprva svakog jutra pratioci mogli da pronađu po jednu latinsku izreku, ubrzo poetske, a potom i prozne tekstove. Profesorka informatike u srednjoj školi, velikim delom je zaslužna za prerastanje jednog ovakvog online okruženja u zbornik radova. Kao plod dodatne nastave iz informatike, rodila se ideja o stvaranju svojevrsne knjige koja bi okupila na jednom mestu, radove mladih neafirmisanih pisaca u pdf formatu.


Poželeo sam da knjiga osvane i u papirnom izdanju kako bi ljudi sa njom ostvarili bliskiji kontakt. Prve godine nam je opština izašla u susret i štampala polovinu tiraža. Drugi deo tiraža su su finansirali građani naše lokalne zajednice grada Bugojna, i tako nas podržali i dali nam vetar u leđa. Projekat smo pokrenuli uz ogromni optimizam, a da nismo znali šta nam je potrebno za taj poduhvat. Jedino što smo imali je ujedno i ono najvažnije, želju da za mlade učinimo nešto dobro što će ih inspirisati, ali i nagoniti na promišljanje i stvaranje. Interesantno je i to što su svi ljudi koji su se postepeno uključivali u projekat, doprinosili isključivo volonterski. Među njima su članovi žirija, grafički dizajner, lektor, recenzent... Sve njih je pokretala ista snaga, snaga želje za promenom koju možemo zajedno da pokrenemo. Žiri su sačinjavali ljudi koje visoko cenim, među njima su književnici, profesori jezika i književnosti, književni kritičari, a imali smo i jednog umetničkog novinara. Pobednica takmičenja održanog 2019. Jelena Rajić, bila je predsetnica stručnog žirija 2020. godine.



Konkurs za predaju radova raspisuje se u periodu od februara do maja. Tokom leta pesme se čitaju, ocenjuju, odabiraju i lektorišu. Važno je istaći da se na konkurs mogu prijavljivati mladi od 15 do 35 godina i okuplja isključivo mlade iz Bosne i Hercegovine jer su i Srbija i Hrvatska, u vreme nastajanja ove inicijative, već imale svoje poetske zbornike.

Prve godine je stručni žiri imao glavnu reč kada je u pitanju odlučivanje o tome koje će se pesme naći u okviru zbornika, ali je 2020. nastala ideja da o radovima prvenstveno odlučuje deset mladih ljudi koje sam lično odabrao na nivou cele države, da bi na osnovu njihovog glasanja pojedini radovi dospeli među korice ove dragocene knjige, ali ni njih nije zaobišlo ocenjivanje stručnog žirija. Tada je pobedila poezija pesnikinje Zerine Kulović.

Ove godine iz epidemioloških razloga još uvek nije izašao novi broj zbornika.


Pored toga što nastojiš da pesnička ostvarenja drugih mladih ljudi osvanu u okviru zbornika ,,Carpe diem’’ i sam pišeš. Gde je moguće pročitati tvoju poeziju? I možeš li nam kao bonus reći koja je tvoja omiljena knjiga, šta bi nam preporučio za čitanje?


Moje pesme su se do sada našle u međunarodnom zborniku Garavi sokak iz Srbije, a pored toga ih objavljujem na svom fejsbuk i instagram profilu @amaterka2020. U planu mi je da iduće godine objavim i svoju prvu zbirku pesama. Neko sam ko gradi svoj stil bez obzira na to koliko pročitao. Jedna koleginica mi je govorila da je moja poezija nedovršena, pitala me je zašto stvaram na takav način. Objasnio sam joj. Naime, ja donesem svoja osećanja donekle, ali tu priču svako treba da doživi na svoj način. Čitaoce vodim do određene tačke, ali oni treba da formiraju kraj, a ne ja. Mogu navesti na razmišljanja o iskrenosti, mogu promišljati o toj temi kroz pesmu, ali neću izreći konačni sud i zaključak.


U svojoj poeziji se bavim socijalnim, psihološkim i ljubavnim temama.

Meni najdraža knjiga pripada francuskom realizmu odnosno naturalizmu, a reč je o Žerminalu Emila Zole. Drag mi je Kamijev Stranac, dotakla me je tema Kafkinog Procesa, volim postmodernizam. Svaki autor koji se po nečemu izdvaja u moru drugih je za mene dobar pisac. Imam stanovište da u stvari loš pisac i ne postoji. Mnogi me zbog te teze kritikuju, ali ostajem pri njoj jer smatram da se svaki pisac piscem može nazvati ukoliko nešto piše i nebitno je da li je on motivacioni govornik, da li je pisac crtica, knjiga, čak su i novinari pisci s tim da imaju šablone po kojima moraju da pišu. Svako ko se bavi pisanjem pronalazi krug ljudi koji to čita, voli i nagrađuje. Zato razlikujemo poznate i svetske pisce i one za koje niko nije čuo u smislu da ih čita dvesta, sto ili deset ljudi. Oni ipak imaju određenu čitalačku publiku, postoji neko ko ih voli, zato ne mogu reći da je neko loš. Možemo govoriti samo o kvalitetu kompozicije datog dela i o njegovom stilu.


Organizator si i brojnih književnih večeri u svom gradu. Kako ti susreti izgledaju, po čemu su posebni i zašto bi pozvao i druge ljude da im se pridruže?


Zajedno sa svojim profesorom bosanskog jezika i književnosti u srednjoj školi, došao sam na zamisao da organizujemo književne večeri. Rešili smo da to bude u likovnoj galeriji, u jednom fantastičnom prostoru kao stvorenom za takve skupove.

Ove večeri su organizovane svake druge nedelje u mesecu. Osmislili smo da publika odlučuje o tome kog pisca želi da obrađujemo, bilo klasika ili nekog našeg savremenika. Čitali smo zajedno, komentarisali i razgovarali. Moj zadatak je bio samo da vodim proces a publika da aktivno učestvuje u razmeni mišljenja i utisaka. Problem je što je ovakvih događaja veoma malo. Ne možemo očekivati da će ljudi dolaziti na književna dešavanja ukoliko su koncipirana po zastarelom modelu. Mora postojati inovativnost. Prvo bi meni samom to bilo dosadno, a kamoli posetiocima.


Studiraš latinski jezik, rimsku književnost, ali i pedagogiju. Šta te je navelo da svoje dalje obrazovanje usmeriš u tom pravcu i kako bi opisao svoju ljubav prema tom jeziku i pedagoškom radu?


Ljubav prema ovom jeziku koji i dalje živi u svakodnevnoj upotrebi a kažu da je mrtav, nastala je u srednjoj školi tako što sam i pre prvog časa sebi rekao da iz tog predmeta nikada neću moći da imam 5 jer su svi govorili kako je mnogo teško njime ovladati. Bila je to moja predrasuda. Dogodilo se sasvim suprotno, taj jezik sam odmah zavoleo, ali i sam njegov civilizacijski okvir. Zanimljivo je da svaki čovek na ovim našim prostorima zna i koristi makar jednu reč ili latinsku izreku.

Voleo bih da nakon završenih studija budem profesor latinskog jezika u školi, ali se ne bih ograničio isključivo na taj poziv. To jednostavno nije u mojoj prirodi. Planiram da se posvetim dramskoj kao i komparativnoj pedagogiji. To bi podrazumevalo organizaciju i održavanje raznih seminara i edukacija za druge nastavnike, kao i za sve mlade osobe željne neformalnog obrazovanja.


Baviš se radioničarskim radom sa mladima. O kakvim je radionicama reč, koje teme pokrivaju, kom uzrastu su namenjene i šta je njihov glavni cilj? Zašto su po tvom mišljenju radionice toliko važne mladima?


S obzirom na to da sam prošao kroz veliki broj radionica kao učesnik, a da je svaka od njih na mene uticala na poseban način, odlučio sam da i sam uplovim u te vode uključivši se u rad Omladinskog centra Bugojno. Otkako sam im se pridružio, kreirali smo i sproveli mnogo malih i velikih projekata, aktivnosti i ideja. Neformalno obrazovanje je svojevrsni nepregledni lavirint u koji kada se uđe, nema nazad niti želiš da nađeš izlaz. Rešio sam zajedno sa svojim timom da kreiramo vlastite radionice. Jedna od saradnica se izmeđuostalog bavila komunikacijskim veštinama, dok sam se ja posvetio đacima koji pohađaju razrednu nastavu, učenicima završnih godina osnovnih škola i srednjoškolcima. Kreirali smo radionicu pod nazivom Budi promena, koja se tiče psihologije i osvešćivanja toga šta je naš identitet. Bavili smo se talentima, emocijama, fantazijom, ličnim preispitivanjima za koja van radionica retko imamo vremena ili verujemo da ga nemamo. Ovu radionicu sam održao mnogo puta i svaki put je bila posebna i drugačija za šta mislim da je zaslužno i to što su grupe bile kvalitetne i zainteresovane za temu. Opšti zaključak je da svakom mladom čoveku više prija radionica od klasičnog predavanja pa smatram da u tom pravcu treba graditi obrazovni sistem.


Kroz evaluacije na kraju svake radionice, u pismenoj, ali i usmenoj formi, dobijao sam najpozitivnije povratne informacije koje su me činile motivisanijim i iznova poručivale da sam na dobrom putu, da one mladima itekako znače.

Vodim i još jednu radionicu Građanski odgoj i obrazovanje na kojoj pokušavam da edukujem mlade, izmeđuostalog, o problemu izbeglištva. Pogrešno ljude koji su prinuđeni zbog ratnih ili drugih nepovoljnih uslova za život, da napuste svoje zemlje, nazivamo migrantima. Migrant je osoba koja putuje u drugu zemlju zarad zadovoljstva, ali ga niko iz njegove zemlje nije proterao. Uvek polaznike podsetim na rat devedesetih kada su svi koji su morali da napuste svoje domove imali status izbeglica i kako onda reći za ove ljude da su migranti. Bavim se i podizanjem svesti o osobama sa invaliditetom kroz određene tekstove pa se trudim da ljudima ukažem na to da je pogrešno reći da su to osobe sa posebnim potrebama. Moja posebna potreba je da popijem kafu ujutru tako da ih imamo apsolutno svi. Terminologija je veoma važna jer je jezik odraz naše svesti o određenoj oblasti života.

Svesni smo da nećemo uspeti mnoge da privučemo da na radionice dođu, ali se trudimo da o određenim važnim temama govorimo kroz medije, plakate, kvalitetnije televizijske programe. Potrebno je da do ušiju većine dođe taj glas, da bar znaju da ta priča postoji, to je najvažnije.


Angažovan si u radu sa decom i mladima posebno posredstvom velikog projekta ,,Art školica’’ koji je tokom pandemije za cilj imao socijalizaciju dece i podsticanje kreativnosti. Kakve su to radionice? Koliko su one deci značile?


Art školica je pokrenuta takođe u okviru Omladinskog centra Bugojno. Na projektu je sa mnom radilo još desetoro srednjoškolaca. Poželeli smo da uključimo mališane u jedan vid zanimljivog obrazovnog programa. Prošle godine u januaru i junu je školica bila realizovana u trajanju od po 6 nedelja. Kreirali smo sopstvene predmete. Upis se nažalost plaćao, ali je taj vid finansiranja bio neophodan kako bismo nabavljali materijale. U januaru je naš fokus bio na socijalizaciji, međutim, kada se desila pandemija, uvideli smo da će nastati ogroman broj rupa u znanju učenika jer je školska nastava bila neorganizovana. Osmislili smo planove i programe, uveli teme koje se nepravedno u školskom sistemu zanemaruju i uključili obrazovni aspekt, dakle, ideja je bila da se pored vaspitne komponente povede računa i o obrazovanju. Hteli smo da istražimo na kom nivou znanja se nalaze polaznici. Pored igre koja je bila ključna, dali smo na značaju čitanju, pisanju, kompoziciji rečenice, osnovnim matematičkim radnjama. Zabrinulo me je, na primer, da đaci koji su završili drugi razred ne znaju kako izgleda kocka kao geometrijsko telo pa smo tome posvetili određeni fond časova.


Imali su predmete kao što su: Čitamo i pišemo, Zabavna matematika, Zabavni engleski, Želim biti novinar, Gluma, Likovna umetnost, Ples, Zdravi stilovi života, Mali čuvari prirode, Sport, Informatika, Kultura življenja... Umetnički predmeti su bili izborni jer nemaju svi sluha za muziku, ne možemo svakog opteretiti da crta ako to ne želi. Kroz svoj predmet koji se bavio kulturom življenja, đacima sam se trudio da prenesem znanja o tome šta su bonton, estetika, bavili smo se odnosima unutar porodice, temom nasilja... To su pohađali učenici četvrtog i petog razreda. Prednost naše školice bile su i male grupe od po desetoro odnosno petnaestoro đaka.


Interesuje te i dramska umetnost. Amaterski se baviš glumom. Opiši nam to svoje iskustvo?


Igrao sam u predstavama omladinske scene Teatra Fedra Bugojno.

Od malena sam voleo teatar, ali me je plašilo mnogo toga u vezi sa ulaskom u svet pozorišta. Razmišljao sam o predrasudama da nove ljude teško prihvataju stari članovi teatra, ali naprotiv, rado su me prihvatili. Umetnost je jednostavno ono bez čega ja ne mogu i ne želim da živim.



Imaš li za kraj poruku za sve one koji su pročitali ovaj tekst? Zašto bi trebalo da se bave kulturom, umetnošću i njihovim promovisanjem? Kako bi ih podstakao da se angažuju na polju neformalnog i informalnog obrazovanja? Zašto je ono važno po tvom mišljenju? Kako se ulazi u magični svet čije tajne ti krupnim koracima otkrivaš?


Prvo što bih voleo da istaknem jeste optimizam bez koga jednostavno nema napretka. Kada mislimo pesimistički, ne možemo doći do rešenja. Treba ceniti i vreme. Ne treba se mnogo osvrtati na ono što ne možemo odmah da promenimo, na sistem koji nas sputava, svi smo mi slobodni i to pravo nam je zagarantovano. Treba da budemo svesni da možemo da uradimo gotovo sve. Da bismo to kombinovali sa optimizmom, potrebna je hrabrost koju dobijamo kada posmatramo druge ljude koji su uspeli. To nas motiviše da pomislimo da i mi to možemo i onda treba izgovoriti nekoliko latinskih izreka ,,Carpe diem - Iskoristi dan’’, ,,Amor omnia vincit - Ljubav sve pobeđuje’’ i ,,Pera aspera ad astra – Kroz trnje treba kročiti do zvezda’’. I još jedna bitna stvar, niko se ne bavi onim čime se mi bavimo. Svi mi se posvećujemo određenom pozivu iz svoje perspektive i niko nam ne može stati na put. Biće raznih prepreka, ali ne treba strahovati od uspeha drugih ljudi, treba maštati i sanjariti, ali to i podeliti sa drugima, a ne zadržavati i kriti u sebi. Treba svoje znanje, mogućnosti i potencijale da pokažemo svetu i najvažnija je iskrenost u svemu što radimo, a nju svi odmah prepoznaju.


Ogromno ti hvala na ovom divnom i inspirativnom razgovoru. Mnogo istrajnosti, novih ideja i uspeha na tvom putu ti želimo!



Foto: Privatna arhiva

308 views0 comments