• Andrijana Ristić

Ana Jovčić: Ljubav prema knjigama, ljudima, sebi i životu inspirišu me da brišem granice

Updated: Jan 30


Ana Jovčić je apsolventkinja književnosti, mlada pesnikinja i aktivna borkinja za prava i socijalnu inkluziju slepih i slabovidih osoba. Uvek vedra, nasmejana, pristupačna, poletna i autentična devojka, koja nas inspiriše svojim radom, životnim stavovima i izgrađenim stilom.

Veliko nam je zadovoljstvo što nam je ukazala poverenje i što je sa nama otvorila teme u kojima ćete uživati.


Volela bih da intervju započnemo onim što je tvoja baza - putovanje kroz svet književnosti. Apsolventkinja si Filološkog fakulteta, smer srpska književnost i jezik, takođe si izuzetno talentovana mlada pesnikinja koju možemo čuti na poetskim večerima. Kada si otkrila ljubav prema knjizi i u kom periodu počinješ da stvaraš?


Knjige su bile sastavni deo mog detinjstva i odrastanja. Moja sestra je 3 godine starija od mene pa je tako pre mene krenula da se druži sa knjigama. Njene knjige su me mnogo zanimale, prelistavala bih ih, mirisala i ponavljala neprestano kako jedva čekam da krenem u školu da naučim da čitam. Tada sam još uvek bila slabovido dete koje je moglo da vidi krupnija slova i šarene stranice knjiga koje su ga privlačile. Tata mi je pred spavanje čitao bajke, a i mama je često zbog mene uzimala knjige u ruke.


U trećem razredu osnovne škole oslabio mi je vid toliko da više nisam mogla da prepoznajem ni jako uveličana slova. Prebacili su me u drugu školu za slepe i slabovide učenike ,,Veljko Ramadanović”. Sva deca iz mog razreda uveliko su čitala Brajevo pismo i imala sam veoma snažnu želju da ih dostignem. Išla sam na časove ubrzanog opismenjavanja, ali mi ni to nije bilo dovoljno. Uzimala sam knjige na Brajevom pismu iz školske biblioteke i pokušavala, na osnovu onog što sam do tog trenutka znala, da prepoznam i slova koja još nisam naučila. Tu je moja veza sa knjigama postala još snažnija i neraskidivija.


Moji pismeni sastavi uvek su bivali zapaženi, razgovori o lektiri takođe. Nastavnica srpskog u osnovnoj školi me je dodatno podsticala, hvalila, vodila na takmičenja iz recitovanja i tada sam znala da je jedino što želim da ceo život čitam knjige, da se njima bavim, pa i da ih sama pišem. Još uvek čuvam nevešte ,,romane” koje sam pisala sa desetak godina.


Imala si priliku da pohađaš radionice kreativnog pisanja, da učiš od iskusnijih pisaca i trudiš se da izgradiš sebe i izbrusiš svoj stil. Kakva iskustva i doživljaje nosiš sa tih radionica? Sa kim od pisaca je rad bio najzabavniji? Da li te neko posebno iznenadio svojim pristupom i motivisao u daljem radu?


Pohađala sam do sada dve radionice kreativnog pisanja, jednu kao izborni kurs na fakultetu, a drugu u Domu kulture Studentski grad. Sve ukupno, bile su to dve godine druženja sa kvalitetnim osobama a tek onda piscima i pesnicima. Iako su radionice bile vođene od strane profesora književnosti i pesnika, podršku, savete, kritike, suze, tapšanja po ramenu i brutalnu iskrenost, doživljavala sam i od drugih polaznika. Zahvaljujući tim sastancima, svi smo napredovali jedni uz druge.


Ana Marija Grbić je pesnikinja koja me je ohrabrila da pišem onako kako osećam, da u pesmu mogu, na adekvatan način, da ubacim i žargon i psovku a da to opet bude književno i sa stilom. Ohrabrila me je da se toga ne stidim, da ako se meni moj rad dopada, treba da ga pokažem i drugima. Sećam se jedne pesničke večeri gde sam govorila svoju pesmu punu ,,neumesne” leksike. Strašno me je bilo sramota, ali poenta pesme zapravo nije bila u vulgarnosti, to je bio samo put do emocija publike, jer da je pesma bila ,,kulturnija” ne bi izazvala efekat koji sam zamislila. Ana Marija mi je pomogla da se otarasim klišea i uverenja da postoji tzv. Muza koja pesnike nagoni na pisanje. Pesma se dorađuje, osmišljava i često kroz godinu-dve može da poprimi potpuno drugačiji oblik.


Radionicu na fakultetu, držao je profesor i pesnik Goran Korunović koji mi je pomogao da otkrijem moć automatskog pisanja odnosno snagu podsvesti u poeziji. Za jedan domaći zadatak dobili smo da donesemo dve automatski napisane pesme, jednu sa, drugu bez intervencija svesti. Svima se više dopala ona gde nisam intervenisala. Tu sam pesmu napisala potpuno rasterećena stega, koliko god je to bilo moguće, u nju sam izlila strahove koji su me tih dana mučili, sloj teških sećanja iz detinjstva koja me nekad ophrvaju i nakon takvog pisanja sam se osećala kao posle seanse na psihoterapiji. Usvojila sam, dakle, da je rad na pesmi veoma važan, ali da je prelepo ako uspemo da nam sopstvena svest diktira stihove koje kasnije možemo, a često i treba, da preoblikujemo vođeni kritičkim duhom.


Ana na jednoj od radionica kreativnog pisanja

Ove godine si u dva udruženja osoba sa invaliditetom držala književne radionice. Kako su one izgledale i koliko su značile učesnicima, ali i tebi?


Godinama sam član udruženja Plava školjka. Nedavno sam dobila priliku da radim na projektu Za bolji život OSI. Vršnjačka podrška je u fokusu ovog projekta tako da su i moje radionice imale takav karakter. Obrazovne potrebe članova su različite pa sam obično sa njima radila individualno i kroz druženje. Nekima je izazovno da sklapaju prostoproširene rečenice, drugi treba dodatno da napreduju na polju gramatike i pravopisa dok sa pojedinima mogu da razgovaram o poeziji i prozi na jedan ozbiljan i kreativan način. Započela sam i proces opismenjavanja na Brajevom pismu sa jednom slabovidom devojkom i lagano napredujemo.


Udruženje NOOIS me je angažovalo na projektu Ostanimo povezani, Beograd se voli i onlajn preko kog sam takođe držala svoje književne radionice. Radionice su se odvijale u kafiću udruženja Dečje srce gde su njihovi članovi zaposleni kao konobari. To je divan način da se ljudima sa invaliditetom pruži prilika da rade i zarađuju pa bih vas stoga pozvala da ovih dana popijete kafu baš u Zvucima srca na Čuburi. Radionice su sa njima bile okrenute čitanju kraćih priča i razgovoru o istima, a onda nam je cilj bio da lična iskustva prenosimo jedni drugima i da kroz opušteni razgovor učimo nove stvari.


Kako ti se dopada savremena književnost i autori? Da li misliš da dobijaju adekvatan prostor u kulturnom životu?


Kao i u ranijim epohama, i danas nailazimo na različite nivoe kvaliteta pisanja. Čini mi se da je danas publici dostupnija best-seler literatura koju zahteva tržište. Poezija je, nažalost, namenjena za uzak krug ljudi koji je stvaraju, vole, razumeju i izučavaju. Do zbirke poezije nimalo nije lako doći. Potrebno je da se mnogo kockica poklopi i da na kraju zbirka dospe do malog broja čitalaca.


Pisci bi trebalo da osluškuju publiku, ali ne do te mere da se delo komercijalizuje, međutim, teško je ne otići u krajnost. Važno je vaspitavati ukus učenika u školi kako bismo i nadalje imali kvalitetne pisce, ali da bi te autore imao ko i da čita.


Koje knjige i autore bi nam obavezno preporučila?


Deci bih preporučila da čitaju Aleksandra Popovića, na primer Sudbinu jednog Čarlija koja govori o želji roditelja da im deca žive bolje od njih samih, o odvajanju dece od roditelja ma koliko to bilo bolno po obe strane, kroz sudbinu mame mačke i mačeta koje kroz knjigu odrasta i dospeva u raznorazne sredine, upoznaje ljude i svet. Od poezije za decu, preporučila bih Branka V. Radičevića i njegove Pesme o majci, Branislava Nušića i njegovu Autobiografiju, pesme Mike Antića i knjige savremene autorke Jasminke Petrović. Tinejdžerima bi se dopao Lovac u žitu, Dž. D. Selindžera, ali i Hajduk u Beogradu Gradimira Stojkovića.


Veoma volim poeziju savremenih (mlađih, ali i onih iskusnijih) pesnika i pesnikinja: Marka Tomaša, Ana Marije Grbić, Gorana Korunovića, Radmile Petrović, Sare Stanojević, Simonide Banjeglav. Ne mogu a da ne pomenem neke od mojih omiljenih knjiga (ne vodeći se načelom umetničkog kvaliteta već nasumično nabrajajući dela): Tolstoj-Rat i mir i Ana Karenjina, Margaret Mičel-Prohujalo s vihorom, Murakami-Južno od granice, zapadno od sunca, Hoseini-Hiljadu čudesnih sunaca, Ivo Andrić-Prokleta avlija, Dnevnik Ane Frank, Dostojevski-Braća Karamazovi, Šarlot Bronte-Džejn Ejr, Viktor Frankl-Zašto se niste ubili, Irvin Jalom-Lečenje Šopenhauerom i Kad je Niče plakao, Danilo Kiš-Rani jadi, Remark-Nebo nema miljenike, Markes-Sećanje na moje tužne kurve i Sto godina samoće, Tomas Man Čarobni breg i Budenbrokovi.


Pošto si izrazito društveno angažovana, i aktivno se boriš za prava i socijalnu inkluziju slepih i slabovidih osoba i tokom prethodnog perioda si imala dosta uspeha na tom polju, osvrnula bih se na taj deo tvog delovanja. Za koje promene se zalažeš i šta je ono što uočavaš da je od velike važnosti za tebe i za druge osobe koje ne vide?


Tokom studija trudim se da mnogo učim o pravima osoba sa invaliditetom/hendikepom kroz mnoge radionice i projekte, kako bih se kasnije na neki način time bavila jer prepoznajem niz prepreka sa kojima se mladi ljudi, naročito oni sa hendikepom susreću. Želim da studije budu dostupne svima koji žele da studiraju, a da odmah na početku ne odustanu kad čuju da nema udžbenika, razumevanja od strane profesora i kolega, niti arhitektonski pristupačnih slušaonica. Naravno, nije svuda i na svim poljima situacija beznadežna, ali je dobra praksa izuzetak.


Želim da i sistem podrške koji postoji bude poznat svima tj. da svi imaju pristup informacijama o tim nivoima podrške što nije slučaj. Samostalno kretanje, samostalan život, ravnopravnost u porodici, pravo na socijalni život, stupanje u brak i zasnivanje porodice, mnogim osobama sa hendikepom nisu dostupni jer su prezaštićene od strane roditelja ili trpe neki oblik psihičkog ili fizičkog nasilja.


Teško mi je kad čitam o osobama sa invaliditetom u institucijama gde su im brojna prava uskraćena. Ljudi nisu informisani, osećaju strah u kontaktu sa nama, pričaju s našim pratiocima, smatraju nas decom u psihičkom smislu ma koliko godina ili ma koji stepen obrazovanja da imamo. E, tome hoću da stanem na put.


Ana govori na skupu organizovanom sa ciljem da njegovi učesnici iskažu svoje stavove o tome kako su mladi predstavljeni u medijima, gde su u ovom slučaju upravo mediji iz cele Srbije bili slušaoci. (Hotel Sloboda, Šabac)


Koje stvari ti smetaju u tvom okruženju i u ophođenju drugih ljudi prema tebi? Na koje prepreke u tim interakcijama često nailaziš?


Na prepreke te vrste nailazim na dnevnom nivou. Kada uđem u autobus, dešava se da mi ljudi ustanu, ali ne kažu da su ustali pa stojim pored slobodnog mesta sledećih 10-ak minuta. Kad odem sa nekim kod lekara ili u prodavnicu, dešava se da lekar priča s osobom koja mi je pratilac, a ja onda dobronamerno objasnim da slobodno i meni može da se obrati. Na fakultetu na vežbama, profesori ne znaju kako da mi se obrate pa me često preskoče.


Mnogi prvo misle da ne umem čak ni sama da se okupam, čude se kad im kažem da se sama sređujem i da idem sama na fakultet, to iščuđavanje i divljenje ume da mi zasmeta, ali smatram da je donekle moja misija da menjam svest kod ljudi o osobama sa hendikepom. Ne sviđa mi se sažaljiv ton u glasu dok mi se neko obraća, a često mi bude neprijatno u većem društvu kad teško mogu da uspostavim interakciju s ljudima koje prvi put srećem a ni oni nisu načisto sa tim kako da mi pristupe.


Učestvovala si na konferenciji Youth Rights Talks 2019. Da li možeš sa nama da podeliš utiske o tom događaju, o njegovoj značajnosti, kao i o tome o čemu si ti govorila?


Sa pomenutog događaja nosim brojne utiske, od revolta do želje da još intenzivnije nastojim da menjam svoje okruženje. S druge strane, shvatila sam da na ovakve događaje dolaze već donekle osvešćeni pojedinci i jedni sa drugima dele svoja iskustva, moguća rešenja i životne priče. Smatram da bi trebalo animirati i ljude koji se ne bave ljudskim pravima, koji nisu motivisani da u toj oblasti delaju, koji u svom okruženju nemaju nikoga ko je diskriminisan ili barem to ne prepoznaju da na ovakve tribine dolaze. Trebalo bi da im prisustvuju i mogući poslodavci, nastavnici, manje-više svi oni koji će kad-tad stupiti u kontakt sa osobama sa hendikepom.


Na Youth rights talks-u sam bila s jednom od najboljih drugarica koju sam upoznala na fakultetu i u govoru nisam mogla a da i nju ne pomenem jer je i njoj u početku bilo neobično da se druži sa nekim ko je ,,toliko drugačiji”. Sada je i njoj smešno kad se seti svojih strahova u vezi sa mnom. Pored mene koja sam pričala o preprekama na koje nailazim svakodnevno na putu do fakulteta, na samom fakultetu, u interakcijama s ljudima, bila je tu i devojčica čiji je tata slepa osoba, trans osoba koja je u procesu tranzicije, devojka koja je bila omalovažavana i diskriminisana na poslu kao žena, govorilo se i o predrasudama prema privatnim fakultetima koji su se poredili sa državnima.


Svi smo dobili podršku i čuli mišljenja o svojim govorima od strane poznatih ličnosti među kojima su bili voditelji, jutjuberi, glumci, sportisti i drugi. Diskutovalo se o brojnim poteškoćama i problemima na koje mladi nailaze, sa političarima koji su se odazvali i dali manje ili više zadovoljavajuće odgovore. Sve u svemu, bilo je to novo, izazovno i korisno iskustvo za mene.


Ana sa svojom prijateljicom na konferenciji Youth Rights Talks 2019

Došla si na sjajnu ideju da održiš radionicu ,,Mrak nije bauk” zajedno sa prijateljicama tokom festivala Van okvira/Off frame, uz podršku kancelarije Hajde da. Da li možeš nešto više da nam ispričaš o cilju ove radionice i iskustvu koje si priredila učesnicima?


Cilj radionice koju sam osmislila svakako jeste da ljude koji vide upozna sa načinima funkcionisanja slepih ljudi. Bilo je neočekivano mnogo prijavljenih učesnika zbog čega nam je naročito bilo drago. Odmah po dolasku učesnika, vezali smo im oči što je označilo da avantura o funkcionisanju slepih ljudi može da počne.


Učili smo ih kako da koriste beli štap, da slušaju govorni program za računar, koriste telefone pomoću govornog softvera, čitaju i pišu Brajevo pismo, kao i da prepoznaju određene predmete i namirnice. Vezanih očiju su jeli slatkiše i pili vodu i svi su nakon ponovnog susretanja sa svetlošću nosili ohrabrujuće utiske.


Verujem da su od nas mnogo toga naučili, ali su prepoznali i u sebi snagu da funkcionišu pod sasvim drugačijim uslovima nego obično, na čemu im čestitam. Ono što želim svakako jeste da sa radionicama nastavimo jer verujem da one mogu da preko ličnih iskustava ljudi, pokažu šta zaista slepe osobe mogu, ali i šta im je komplikovanije nego drugima, mada je akcenat na ovom prvom. Tako se diže svest, a to je našem društvu potrebno.


Radionica ,,Mrak nije bauk”

S obzirom na to da si uvek poletna i da s radošću ploviš kroz nove kreativne avanture, imala si priliku da učestvuješ u stvaranju prvog domaćeg stripa za slepe i slabovide koji je napravila Dragana Kuprešanin. Ona je rado uvažila tvoje sugestije i pozvala te da ga zajedno predstavite. O kakvom stripu je reč? Kako on izgleda?


Dragana je osmislila prvi strip koji će biti dostupan slepim i slabovidim ljudima, ali i ljudima koji vide. Osim mene, strip je prelistalo još 9 slepih i slabovidih ljudi i dalo svoje sugestije, a ja sam igrom slučaja zajedno sa Draganom strip predstavila i pred kamerama. Reč je o adaptiranom romanu Talasi Virdžinije Vulf koji je apstraktan i stoga je izazovnije bilo predstaviti ga reljefno.


Moj zadatak je bio da prepoznam šta je na slici, da, ako to ne uspem, umetnici preporučim šta da izmeni pa da mi slika bude jasnija, najčešće je to bila promena teksture materijala reljefa. Nekima je to bio prvi susret sa taktilnim slikama pojedinih objekata, recimo sunca jer, ako osoba ne vidi od rođenja, ona ne zna kako se obično vizuelno prikazuje sunce. Knjiga se, dakle, sastoji iz reljefa, ali i Brajevog teksta iz romana. Sada je strip dostupan u Narodnoj biblioteci Srbije.


Autentična si i kada je stil koji neguješ u pitanju. Jedna si od onih mladih dama koje su uvek lepo doterane kada izlaze iz stana. Šta izdvajaš kao bitno za jednu negovanu, lepu, savremenu devojku?


Prvo bih izdvojila samopouzdanje na kom žene (ne samo one, ali sada o njima pričamo) treba da rade jer ih ono automatski čini privlačnijima, zatim, da su lepe ako se tako osećaju i da ne znači da nismo lepe ako se ne uklapamo u trenutne standarde lepote.


Lično volim da nosim haljine i tačno znam koje mi je boje određeni komad odeće, naučila sam da uklapam garderobu, sama biram odeću koja mi se svidi na dodir prema materijalu, po tome kako mi stoji i kako se ja u tome osećam. Sećam se boja pa mi je važno i da boju uskladim kako sa raspoloženjem, tako i sa ostatkom odeće.


Kada je reč o nezi, koristim gel za umivanje i laganu kremu svakog dana. Povremeno uradim piling ili stavim masku. Imam nekoliko preparata koji su mi prva pomoć ako mi iskoči bubuljica, a šminkam se vrlo suptilno i to ne baš uvek kad izlazim iz kuće, ali se lepše osećam ako imam makar toniranu kremu i karmin. Rumenilo u stiku nije najbolja opcija za moju mešovitu kožu, ali mi je praktičnije za nanošenje od onog u prahu s obzirom na moj nedostatak vida. Parfem koristim svaki dan, bez obzira na to da li izlazim napolje ili ne. Mleko za telo je obavezni deo rutine posle tuširanja. Pošto ne umem da lakiram nokte, to rešavam odlaskom kod manikira, takođe, često se feniram kod frizera, ali otkako sam naučila da uvijam i peglam kosu, to ređe praktikujem.


Kako zamišljaš Anu u budućnosti? Šta bi sve volela da ti se ostvari?


U budućnosti želim da završim fakultet i master studije, da nastavim sa književnim, ali i radionicama ,,Mrak nije bauk”, da objavim zbirku pesama, učinim makar u nekoj meri svoje okruženje boljim mestom za život osoba sa invaliditetom, da imam posao koji će me ispunjavati, najsrećnija bih bila da to bude posao u školi. Želela bih i da slepim ljudima letovanja budu dostupnija jer za sada to nije slučaj, pa da pored posla, određeni period godine provodim u inostranstvu, a jednoga dana, ako se za to uslovi stvore, da se ostvarim i kao majka.



Za kraj intervjua, da li bi možda podelila sa nama stihove neke svoje pesme?


Oprosti što ti izjedam stomak, što ti burgijam po usamljenosti

Oprosti što tvoje prste na slepoočnice polažem i pritiskam dok bol ne iscuri


Kapljem beskonačno, usijanim tačkama kosu ti u pepeo pretvaram

Do ušiju se slivam pa se u zakutku sakrijem, ali me uporno tražiš, ni o čemu drugom više i ne misliš, uhvatila bi me za obe oštrice, savijala me dok sve prste ne rasečeš, dok sva krv ne izjuri preko Limba dečijih nedosanjarija.

Rekli su ti da nije lako odrasti u zrelu ženu, ti znaš da je to istina. Treba me ne pronaći, treba ne biti toliko uporna, treba ne zaviriti iza Danteovih leđa, treba ne čitati crnu hroniku usput, ne gledati izmršavelu staricu kod kioska, ne sanjati o budućnosti, ne brinuti o vremenu, o samoći, o mački i preostaloj kutlači supe.


Oprosti što ti grudi kljujem tvojim povređenim egom, do narcizma doprem skoro, al se rasprši u opustelu nesigurnost, neljubav prema sebi samoj, besmisao vazdušnog prostora koji te još samo za mladež na ruci drži.


Znam da još nisi za mene, ali mi se daješ puna duševne požude, bezvolju sa sebe skidaš, ogoljena


stojiš u sopstvenom mraku, nudiš mi se gotovo ni za šta. Teško mi je da ti se oduprem. Ako te uzmem, to će biti zauvek. Nikad više nećeš na ringišpil otići pa izvoljevati toplu čokoladu sa lešnicima. Nikada više nećeš mačju dlaku u piti sa sirom pronaći, nikada više proći rukom po hladnom pokrivaču zimi, pojesti sneg i zaspati na suncu.

Oprosti što ti kapke štipaljkama za obrve pripajam, zagrliš detinjarije pa me uporno tražiš, ja bežim sve sporije, molim te, spavaj, ujutru će te zavarati sunce, a ti sve ostale da si od sreće istkana, prava pravcijata, odrasla žena.



Hvala ti na divnom razgovoru!



Fotografije: Privatna arhiva

129 views0 comments