• Faustian Talos

Frojd i Jung: Etiologija nasuprot eshatologiji

Updated: Jan 30



Sigmund Frojd i Karl Jung. Fotografija preuzeta sa sajta britanske psihoterapijske fondacije.

Godinu dana pre početka Velikog rata događa se još jedan raskol u Evropi.


S. Frojd i K. G. Jung se zvanično razilaze i poznati duo učitelja i učenika prestaje da postoji. Profesionalne razlike su postale lične, učitelj više ne može da toleriše svog učenika i odbacuje ga. Kasnije će se ispostaviti da to nije jedini učenik sa kojim će S. Frojd prekinuti saradnju.


Dva razloga za razlaz ovih pionira psihoterapije verovatno svi već znate. Jedan se tiče uloge seksualne želje (Jung je kao i Adler smatrao da ona nije primarni motivator života) a drugi se tiče koncepta Nesvesnog dela uma (Jung je smatrao da Frojd nije dovoljno i pravilno razradio ovu ideju, te će je on kasnije proširiti na individualno i kolektivno Nesvesno).


Razlaz je na neki način bio produktivan za obojicu. Svako je kasnije usavršavao svoj pristup mentalnom zdravlju da bi nastale dve psihoanalitičke škole koje nazivamo frojdijanska odnosno jungijanska psihoanaliza.


Jedna važna psihoterapijska razlika u ova dva pravca psihoanalize koja će nastati nakon njihovog razlaza je vezana za način osvešćivanja uzroka mentalnih izazova koji muče klijente.


Pošto su se obojica koristili razgovorom u svom psihoterapijskom procesu našu pažnju usmeravamo na izbor pitanja.


S. Frojd je insistirao da je jedno od najvažnijih pitanja koja postavlja klijentima — zašto. Pitanje ,,zašto” vodi klijenta u razmišljanje o svojoj situaciji. Frojdova ideja je, pojednostavljena naravno, bila da dovoljno ovih pitanja dovodi do klijentove spoznaje uzroka izazova (tu se ne misli na puku repeticiju identičnog pitanja). I osvešćivanje uzroka koji je doveo klijenta do situacije koja ga muči je prvi i najvažniji korak u psihoterapijskom procesu (ovo i jeste jedan od postulata psihoanalize).


Jung je insistirao na drugačijoj vrsti pitanja — čemu. Pitanje ,,čemu” ne zahteva od klijenta da objašnjava šta je prethodilo njegovoj situaciji (iako Jung nije ni to zapostavio) već da razmišlja čemu svi postupci i akcije vode. Šta je njihov krajnji cilj za klijenta. Takođe, Jung kao i Frojd smatra da klijent nije toga svestan pa je osvešćivanje prvi i najvažniji korak za psihoterapijski proces.


Oba pitanja su kognitivna.


Može se pojednostavljeno reći da S. Frojd teži etiologiji mentalnog izazova. Šta je uzrok, poreklo ili okidač izazova.


Isto kao što se može reći da K. Jung teži eshatologiji mentalnog izazova. Šta je cilj, svrha ili smisao izazova. Drugačiji način bi bio da kažemo od čega izazov štiti klijenta ili koju mu potrebu zadovoljava.


Obojica insistiraju da se klijent okrene kogniciji i razmišljanju. Ipak, Jungova eshatologija ume da dovede do zanimljivih rezultata. Pogotovo danas, kada se sve više oslanjamo na racio i zapostavljamo telo i emocije.


Kada se K. Jung okrenuo mitologiji i religiji, shvatio je da je za ljudsko biće veoma važno da osvesti svoju svrhu i cilj kome sve njegove akcije prethode (povezano sa njegovom teorijom o Sinhronicitetu). Eshatologija se time i bavi. Poimanjem prirode postojanja u perspektivi njene krajnje svrhe.


Zapazite čudnu prirodu pitanja — čemu?


Zapazite takođe koliko na prvi pogled deluje slično pitanju — zašto.


Pitanje deluje jednostavno ali kada je mentalno zdravlje u pitanju uopšte nije. Pitati klijenta čemu vodi njegov postupak ume da bude zbunjujuće. Tera klijenta da stavi postupke u perspektivu, u ravan koja mora da se završi nekim ciljem. A cilj, kakav god da je po svom kvalitetu može da usmeri klijenta na kvalitet njegovih postupaka i akcija. I tim može da se pređe u sledeći korak psihoterapijskog rada.


Eshatologija našeg postupanja može da dovede do osvešćivanja motivacije našeg postupanja. Bilo to izbegavanje sadašnjeg trenutka ili razrešavanje konflikta sa sobom.


Na kraju krajeva, izaberite neku svoju naviku i zapitajte se čemu umesto zašto.


Iznenadićete se kuda vas odgovori vode.

106 views0 comments

Recent Posts

See All