• Fenix

Kratke priče: Sanja Trninić

Updated: Sep 1, 2021



Sanja Trninić je rođena 05. 02. 1977. godine u Pančevu. Po zanimanju je knjigovođa, koja s ljubavlju plovi svetom književnosti.

Zbirku pesama pod nazivom „Kontrola uma“ izdala je 2008. godine.

Kratke priče je počela da piše 2017. , da bi u junu 2018. otvorila Facebook stranicu „Sanjino ćoše“, gde ih objavljuje. Početkom 2020. je izdala knjigu „Dnevnik moje mašte“, koja sadrži 67 priča.

Njene priče su zastupljene i u:

-„Zborniku čuvara prirode“ ,

-Zborniku „Zimske priče.“ ,

-u zbirci priča „Priče skrivene u zrncu pijeska“ ,

-„Zborniku deci s ljubavlju“,

-Zborniku „Sazvežđa 20“ Savez književnika u otadžbini i rasejanju.

Njena pesma „U pesmama te imam“ štampana je u Zborniku poezije „Šraf 2020“

Od 15. 06. 2020. je član Saveza književnika u otadžbini i rasejanju .



Cipele za ples

"Kako su lepe" čežnjivo ih je gledala, stojeći ispred obućarske radnje. Milica je bila mlada, lepa devojka od svega 17 godina. Radila je kod gospođe Mire, brinući o domaćinstvu. Majka joj je bila kuvarica u toj kući a onda je dovela i Milicu. Kad god bi išla u kupovinu namirnica Milica bi zastala ispred izloga i gledala u predivne cipele za ples, iako je znala da nikad neće moći da ih kupi. Jako je volela da pleše i u njihovom mestu, petkom uveče pravili su igranke u školi. Odlazila je ponekad sa drugaricom da gleda, ali bilo je sramota da pleše u starim, probušenim cipelama. Preko puta obućarske radnje bila je mesara. Mesar je imao sina Milana od 18 godina koji je radio sa njim. Uslužujući mušterije često je gledao kroz izlog kad će Milica da naiđe. Ona mu se jako dopadala ali nije imao hrabrosti da joj priđe. Njegov najbolji drug je odlazio u kuću Miličine drugarice Sofije. Milan ga je zamolio da se malo raspita o Milici. I tako je od druga doznao da Milica ponekad ode na ples, ali samo gleda. Danima je pratio šta Milica radi ispred izloga. Jednom je ušao u radnju da upita prodavca, zna li on šta ta devojka gleda. Prodavac mu reče za cipele. Kaže da je svraćala i raspitivala se koliko koštaju, čak je i probala ali nema para da ih kupi. Sledećeg dana kad je video ispred izloga, istrčao je iz radnje i uputio se ka njoj. "Dobar dan, gospođice! Upravo su mi javili da je gospođa Mira naručila meso, pa sam upakovao i evo, možete da ponesete." Govorio je brzo, plašeći se da ne napravi neku glupost. "Ali nisu mi rekli da treba i meso da kupim." Zbunjeno će Milica. "Zaboravili su da Vam kažu, zato su i zvali." Nasmejao se, sad malo sigurniji u sebe. "U redu, hvala" reče ona i nastavi ka kući. Sreli su se još par puta, kao slučajno na ulici. Milan je imao neku svoju ušteđevinu. Prebrojao je i shvatio da ima dovoljno za one cipele. Odmah ujutru, čim je radnja bila otvorena, otišao je da ih kupi. Prodavac se nasmejao i drugarski ga potapšao po ramenu. Milica je i tog dana, kao i obično, došla do izloga. Iznenadila se kad je videla da cipela nema. Tužna lica, spustivši glavu, okrenula se da krene kući, kad je ispred nje stao Milan držeći u ruci kutiju upakovanu u ukrasni papir. Stidljivo joj je pružio kutiju. "Ovo je za tebe" Pogledala ga je zbunjena i polako je počela da otvara kutiju. Samo što nije vrisnula kad je videla cipele. A on, gledajući je blago pognute glave, tiho je izustio: "Hoćeš li samnom na ples?" Nasmešila se i potvrdno klimnula glavom.

Knjiga tajni


Lepo vreme i miris lipa mamili su osmehe mnogih ljudi, ali ne i Marin. Ona je jednog lepog junskog dana stupila u ugovoren brak. Nije to želela ali nije smela da se suprotstavi roditeljima. Život na selu za dvoje mladih, koji su sami živeli, bio je veoma težak, ali Mara se nije plašila bilo kog rada. Majka je vaspitala da bude poslušna i naučila je sve da radi. Od kućnih poslova, kuvanja, pranja, peglanja pa sve do gajenja stoke i radova na polju za nju nije bilo ništa strano. U početku, muž je bio dobar prema njoj, ali vremenom sve mu je više smetala. Te nije dobar ručak, nije veš dobro opran, ispeglan, stoka nije namirena... i još svašta nešto. Samo je tražio razlog da je ponizi. Ona je ćutala i trpela i trudila se da sve bolje i bolje radi svoj posao. Posle godinu dana rodila je ćerku Unu. Mislila je da će ga to promeniti ali ne. Nije htela nikome da priča o svojim problemima, misleći da je sramota i da će ih ogovarati po selu. Našla je neku svesku na tavanu i njoj je poveravala svoje muke. Čekala bi da on zaspi a onda bi uz svetlost sveće pisala svoje tajne. Često bi se isplakala dok je tako pisala. To joj je pomagalo da malo olakša dušu. Muž je postajao sve gori i nasilniji. Počeo je da je bije. Opet bi ćutke nastavila da radi a dušu bi lečila grleći svoju Unu. Njena knjiga tajni sve više se punila, upijajući u sebe njenu bol. Jedne večeri došao je pijan kući. Bez ikakvog razloga počeo je da je bije. Pala je na zemlju a on je nastavio da je šutira. Una je vrištala i pokušavala da odbrani majku. On je mrko pogledao i odgurnuo dete tako da pala i jako udarila kičmu. Mara je skupila preostale mrvice snage i otisla do deteta. Danima je negovala i koliko - toliko devojčica se oporavila. Ujutru, čim je otišao na njiivu, spakovala je najnužnije njene i Unine stvari i krenula od kuće. Morala je da žuri da se ne bi vratio ranije sa njive, video da ih nema, pa krenuo za njima. U drugom selu imala je baku za koju on nije znao, pa je rešila kod nje da se sakrije. U toj žurbi, negde je izgubila svoju knjigu tajni. To je primetila tek nakon par dana kada je htela da zapiše par reči o novom domu. Uplašila se da on ne nađe negde ali nije smela da se vraća. Tako su prolazile godine. On nije ni pokušavao da ih nađe, što je njoj i Uni znatno olakšalo život. Posle bakine smrti, njoj je ostala kuća. Una je izrasla u prelepu devojku, udala se i rodila ćerku Taru. Tara je jako bila vezana za svoju baku Maru. Sedela je pored bake dok bi joj ona dugo pričala uvek neke nove zanimljive priče. I Tara je jako brzo porasla ali uvek je rado dolazila kod svoje bake. Jednom tako dok su pile čaj, oglasilo se zvono na vratima. Tara je skočila i otrčala da otvori. Ispred vrata stajala je devojka njenih godina, držeći u zagrljaju nešto umotano u beli papir. "Dobar dan! Da li ovde živi Mara Stanimirović?" "Da, a Vi ste?" Upita Tara. "Ja sam Jana. Imam nešto što pripada gospođi Stanimirović pa bih htela da joj predam. " Tara se pomeri u stranu i pozva Janu da uđe. Odvela je Janu kod bake i predstavila je. Mara je bila veoma radoznala i jedva je čekala da vidi šta je to. "Moja baka Zora, još dok je mlada bila našla je ovu svesku u polju, dok je radila. Videla je Vaše ime, ponela kući rešena da Vas nađe i preda Vam. Međutim, stavila je svesku negde sa strane i zaboravila. Posle izvesnog vremena kad je naišla ponovo na nju, krenula je na adresu koja je bila napisana u svesci. Međutim, tamo niko više nije živeo. Nije znala kako da Vas nađe. Rešila je da zadrži svesku, nadajući se da će jednog dana naći rešenje. Spremajući njenu sobu, naišla sam ja na svesku. Znatiželjna počela sam da čitam. Isplakala sam se dok sam čitala ovo Vaše ispovedanje. U današnje vreme lakše je naći nekog preko interneta. Tako sam našla Vašu adresu i evo me." Dok je Jana pričala Mari su lice prekrile suze. Osetila je sreću i olakšanja što je sveska nađena i što nije stigla do njenog muža. Stisla je zahvalno devojčinu ruku. "Izvinite, imala bih jednu molbu... ako je moguće..." zamuckivala je Jana. "Da?" Obrisavši lice, znatiželjno je pogleda Mara. "Znate, ja volim da pišem i do sad sam objavila dva romana. Ova Vaša priča jako me je dirnula, pa volela bih da napišem knjigu po njoj.... ako se slažete?" Bojažljivo reče svoju želju Mari. "To bi bilo divno...." Ozari se Marino lice. Jana odahnu sa olakšanjem. Ostadoše tako satima pijući čaj dok joj je Mara detaljnije pričala o svom životu.



Foto: Privatna arhiva

70 views1 comment

Recent Posts

See All