• Andrijana Ristić

Logoterapeut Mirjana Zečević: Negujte dobro i plemenito u sebi

Updated: Jan 30


Mirjana Zečević

Krajem 2019. godine Srbija je dobila akreditaciju od strane Instituta Viktora Frankla u Beču i postala je ogranak Međunarodnog udruženja za Logoterapiju i egzistencijalnu analizu. Sa prof. sc. Mirjanom Zečević koja drži edukaciju i obučava polaznike u Beogradu i Novom Sadu imali smo priliku da razgovaramo o ovom pravcu u psihoterapiji, o problemima savremenog čoveka, razlozima zbog kojih imaju potrebu i želju za terapijom, kao i da se osvrnemo na pitanje smisla sa kojim se svi u nekom trenutku života susretnemo.



Neretko se dešava da mnogi logoterapiju mešaju sa logopedijom i da ne znaju mnogo o njoj. Da li možete da nam kažete nešto više o ovoj vrsti terapije?


Logoterapija je psihoterapeutski pravac koji se bazira na večnom čovekovom traganju da osmišljeno živi svoj život. Tvorac logoterapije je znameniti bečki neuropsihijatar i doktor filozofije Viktor Frankl (1905-1997). Široj javnosti Viktor Frankl je poznat kao autor knjige ,,Zašto se niste ubili". Logoterapija predstavlja ,,Treću bečku školu psihoterapije". Prva bečka škola psihoterapije je psihoanaliza Sigmunda Frojda, a druga škola je individualna psihoterapija Alfreda Adlera. U SAD-u, logoterapiju nazivaju ,,Treća sila" u psihoterapiji.


Kako logoterapija posmatra čoveka i koje mogućnosti mu nudi u savladavanju mentalnih problema sa kojima se danas susrećemo?


Logoterapija posmatra čoveka troslojno. Osoba ima svoju fizičku, psihičku i nooetičnu (duhovnu) dimenziju. Smisleni životni zadatak je najbolje preventivno sredstvo u sprečavanju bolesti, kao i najbolje terapeutsko sredstvo u njenom lečenju.


Kada govorimo o klijentima, pored toga što se bavim i pomažem klijentima koji se nalaze u duševnoj stisci i psihičkim problemima, radim sa osobama koje su izgubile veru i nadu, koje se osećaju razočarano i bespomoćno, koje stradaju od različitih strahova i neuroza, koje se nalaze u depresivnom stanju, koje se suočavaju sa patnjom i krivicom zbog iznenadnih gubitka bliskih ljudi.


Logoterapija može pomoći da se osoba suoči sa svojom bolešću i da kroz to iskustvo izađe osnažena. Logoterapija se pokazala kao efikasna terapija u radu sa osobama koje su pretrpele narcističko zlostavljanje. Frankl je svojim primerom pokazao i dokazao da i u najtežim životnim okolnostima čoveku ne možete oduzeti jednu stvar - njegovu slobodu da se suprotstavi svim okolnostima u životu. Upravo je to razlika između logoterapije i drugih psihoterapijskih pravaca. U terapijskom prostoru posmatram svog klijenta kao slobodnu osobu.



Po čemu je logoterapija specifična u odnosu na druge psihoterapijske pravce?


Značaj logoterapije je u tome što je Viktor Frankl, kao njen osnivač, prepoznao važnost duhovnog u čoveku. Spoznaja duhovnog jezgra i sadržaja koji se nalazi u njemu su potencijal u radu logoterapeuta sa klijentom. Pored poštovanja i prihvatanja druge osobe, logoterapeut posmatra osobu kao jedinstvenu i neponovljivu koju putem logoterapijskog razgovora i specifičnih logoterapijskih tehnika vodi ka rešenju krizne situacije. Dužnost logoterapeuta je da sačuva dostojanstvo svog klijenta, da mu pruži priliku da sam oseti neponovljivi smisao svog života.


Pošto je pogrešno dovode u vezu sa religijskim aspektima, da li nam možete razjasniti razliku između religijskog i logoterapijskog pristupa?


U odnosu između logoterapije i religije treba sačuvati različitost. Svaka od ove dve discipline ima svoje različite pristupe i različite ciljeve. Logoterapija, za razliku od religije, posmatra čoveka sa jedne distance, kakav je i kakav bi mogao postati, posmatra ga iz pozicije samonadrastanja i samotranscedencije. Religija želi postići spasenje duše. Religiski koncept pod dušom podrazumeva i psihološko i duhovno u čoveku. Metod rada je odnos boga i čoveka.


U Logoterapiji je cilj lečenje čoveka. Praktikujemo vrlo razvijene, moćne tehnike, koje bude duhovnu spoznaju i snagu. Postoji velika razlika između duševnog zdravlja i spasenja duše. Kada se govori o religiji i psihoterapiji, važno je istaći da je logoterapija prvi psihoterapeutski pravac, a do nedavno je bila i jedini koji nije religiji prilazio redukcionistički. Logoterapija nije tumačila religiju kao masovnu neurozu, ni kao strah od smrti, ni kao predrasudu. Ona je uvek poštovala i priznavala religiju kao izraz postojanja volje za smislom.


Zašto nam je važan smisao? Da li je on uvek univerzalan i isti, ili ga možemo kroz život i sazrevanje ponovo pronalaziti?


Smisao u logoterapiji nije imaginaran. Čovek ne može da izmisli smisao, ne može unapred da ga programira, proizvede. Smisao je vrlo konkretan i vezan za konkretnu osobu i njenu životnu situaciju. Viktor Frankl je rekao: ,,Smisao je mogućnost koja se ostvaruje u situaciji". Dobro je znati i razumeti šta je smisao. Smisao nije sredstvo za postizanje nekog cilja. On je važan sam po sebi, a ne zato što on nama nešto pomaže. Smisao ne zavisi od mogućnosti, nego i od osobe koja opaža stvarnost. Ne opaža svako stvarnost na isti način. Svaki čovek je jedinstven, svaka životna situacija se pojavljuje samo jednom, a konkretan zadatak svakog čoveka je povezan sa njegovom jedinstvenošću i neponovljivošću.


Kada su se prvi put javila u Vama pitanja o smislu sopstvenog života i smislu svega onoga što Vas okružuje i odvija se u spoljnom svetu? Kako su Vas ta traganja dovela do Viktora Frankla i logoterapije?


Kada sam se susrela sa učenjem Viktora Frankla, a znanje mi je nesebično prenosila dr sc. logoterapeut Cvijeta Pahljina, ovo znanje za mene je postalo veoma važno. U različitim životnim razdobljima čovek traga za odgovorima koja mu nameće život. Kada napravim retrospektivu svog dosadašnjeg života, mogla bih reći da je mene logoterapija pronašla. Upoznajući se sa Franklovim radom, učeći i praktikujući logoterapiju u radu sa klijentima, shvatila sam da sam logoterapiju živela i pre upisivanja studija logoterapije. Otkrila sam da je moj dosadašnji život bio u mnogim segmentima čista logoterapija.


Da li se svaki čovek u životu nužno susretne sa pitanjem smisla?


Viktor Frankl je izneo jednu vrlo interesantnu spoznaju, da dobar deo ljudi koji dolaze kod doktora, ne dolazi zbog različitih fizičkih ili psihičkih problema, nego da nađu odgovor na pitanje: Zašto ja živim? Zašto mi je dat život? U čemu je smisao mog života? Pitanje smisla i volja da se smisao pronađe su suštinska pitanja na koja logoterapija daje odgovor. Čovek ova pitanja ne može eliminisati ni iz jednog segmenta svog života. U današnje vreme ova pitanja su sve prisutnija i nije svejedno kako ćemo na njih odgovoriti.


Koji su to najčešći problemi zbog kojih Vam se ljudi obraćaju za pomoć?


Srž logoterapijskog rada sa ljudima i vođenja psihoterapije je da čoveka sagledamо i opažamo u celini, da razumemo njegovu jedinstvenu egzistenciju i ekskluzivnost njegove životne situacije. Vršimo dijagnostiku problematike sa kojom nam osoba dolazi. U psihoterapijskom postupku vodimo osobu ka ozdravljenju, ka jačanju njenih sposobnosti i životnih kompetencija.


Klijenti nam se obraćaju zbog različitih problema. Najčešće se susrećem u praksi sa osobama koje se bore sa depresijom, strahovima, neurozama, različitim životnim frustracijama. Sa osobama koje se suočavaju sa gubitkom dragih osoba, koje preživljavaju narcističko zlostavljenje u partnerskoj vezi. Često mi se javljaju klijenti koji se nalaze u krizi smisla.


U terapiji, klijentu pomažem da napravi korake i donese odluke koje će ga voditi ka ispunjenjenijem životu, ka ostvarivunju smisla i potpunim delovanjem u skladu sa svojom prirodom i životnom situacijom.


Danas nam masovni mediji, kao ideal, nameću sliku čoveka koji je materijalno ostvaren, uvek nasmejan, dobro se zabavlja, uživa u luksuznom i lagodnom načinu života i drugim oblicima hedonizma… U takvom prikazu ne nailazimo na patnju i probleme koji su deo stvarnog sveta. Kako to može uticati na čoveka i njegov realan život? Kakva osećanja to u njemu izaziva?


Sasvim je razumljivo da čovek stremi ka profesionalnom ostvarenju, da želi da živi jedan udoban, kvalitetan život. Međutim, često smo svedoci da to nije dovoljno za ostvaranje sreće i smisala u životu. Ljudi jure za ,,prijatnim osećanjima”. U naše vreme realativnog prosperiteta, ove težnje stapaju se u jedno: Želim nešto, ali ne znam šta i koga. Iz dana u dan, kod različitih generacija, primetna je pojava dosade. Šopenhauer je rekao: ,,Ljudi žure između potreba i dosade”. Zato rade i hoće ono što drugi ljudi rade i hoće.


Sve više klijenta u psihoterapiji se žali na apatiju i nezainteresovanost. Viktor Frankl je ovo stanje nazao ,,egzistencijalni vakuum", stanje praznine koju ljudi mahnito pokušavaju da ispune, ili društveno prihvatljivom aktivnošću ili potragom za raznim ,,zadovoljstvima” (impulsivna kupovina, kockanje, promiskuitet, zavisnosti itd.). Pored toga, egzistencijalna frustracija doprinosi razvoju agresivnosti i depresivnih epizoda reaktivne prirode.


Danas je ideja hedonizma koju promovišu psiholozi postala trend: Budi svoj; živi za sebe; život je jedan, zato se zabavljaj. Dugoročno gledano to je loš životni stav, i usput, vrlo infantilan. Direktna potraga za srećom, zadovoljstvom, uspehom, pa čak i samospoznajom dovodi do suprotnog rezultata. Sreća, radost, uspeh ne mogu biti sami sebi cilj, oni su nusprodukt ostvarenog smisla. Smisao leži u prevazilaženju samog sebe, u zadacima koji su usmereni ka spolja, ka svetu, ka drugim ljudima. Prijatna iskustva su marker, signal dobrog i smislenog zadatka koji je osoba prepoznala i pretočila u aktivnost.


U odnosu na prethodna vremena, savremeno društvo se izborilo za mnogo više slobode u svakom segmentu života. Zašto smo onda, paradoksalno, sa dobitkom mnogo veće slobode postali često i bahati u njoj?


U samom pitanju krije se zabluda, čovek se rodio kao slobodno biće. Mi imamo svoju slobodnu volju koju nam niko, nijedna instanca, nijedno društvo ne mogu ograničiti ili oduzeti. Zajedno sa slobodnom voljom ide i naša odgovornost prema sebi, pre svega prema svojoj savesti, a potom i prema našim roditeljima i svim ljudima sa kojima smo u kontaktu. Odgovorni smo za svoje odluke koje donosimo, ali smo odgovorni i za ono što smo propustili da uradimo.


Mnogi ljudi zapadnu u očaj i frustrirani su zbog svojih velikih zahteva i zamišljenih očekivanja koje imaju od života. Smatraju da je nepravedno što im život ne donosi ono što od njega žele. Šta im Vi poručujete? Kakav stav prema životu treba zauzeti?


Razumno je da čovek sebi postavlja i zadaje ciljeve. Razumno je i prihvatljivo da ima očekivanja od sebe u životu. Ponovila bih dobro poznati citat Viktora Frankla: ,,Nismo mi ti koji postavljamo pitanja životu, već život pita nas”. Logoterapija nas mudro uči da se život ne preispituje. Pitanja poput: Zašto me je prijatelj izneverio? Zašto me je suprug prevario? Zašto sam se razboleo? Zašto mi se desilo ovo ili ono..? Traganje za odgovorima je uglavnom uspešno, ali retko pomaže.


Uspešno je jer krivce možemo da pronađemo u nasleđu, pogrešnom vaspitanju, lošem društvu, u konstelaciji zvezda... Nije pitanje naša stvar, već odgovor. Za nas nije bitno Zašto, već Zato. Život ti postavlja pitanje: Prevario te je suprug. Kako se nosiš sa tim?; Razboleo si se. Kako ćeš se sa tim suočiti?; Izdao te je prijatelj. Kako ćeš dalje?. Odgovor je naš, mi imamo slobodu da izaberemo naš stav, da izaberemo ponašanje i da donesemo pravilnu odluku u datoj situaciji.


Pošto radite sa adolescentima kao profesor u srednjoj školi, koje probleme primećujete kod mladih tinejdžera?


Osećam da sam privilegovana jer radim sa mladim ljudima. Mladi ljudi su vrlo inspirativni. Primetila sam jedno stanje dosade, nedostatak inicijative. Međutim, mladi ljudi imaju jak potencijal, snagu koju treba usmeravati. Potrebna im je podrška. Znate kada osete da im verujete, da verujete da oni nešto mogu, oni procvetaju. Mi odrasli smo njima uzori. Dobro je da budemo svesni kako delujemo, kakvu poruku šaljemo mlađima. U tom zajedničkom odnosu, mi smo odgovorni kakav će kvalitet odnosa biti i u kom pravcu će se razvijati.


Šta je ono što se trudite da prenesete svojim đacima i na koji način ih usmeravate i edukujete?


Trudim se da im prenesem poruku, da sve što rade, rade najbolje što mogu i znaju. Svojim đacima uvek kažem da slušaju svoju savest, ona je najbolji kompas u čovekovom životu. Da se inspirišu vrednostima, da poštuju vrednosti i da ne rade drugima ono što ne žele da njima neko čini. Sve drugo je potpuno subjektivno.



Imajući u vidu da ste profesor u srednjoj školi, logoterapeut, predavač na edukaciji za logoterapeute, a takođe ste i vrlo posvećeni svojoj porodici i prijateljima, kako ste uspeli da pronađete balans i ostvarite se na svakom polju?

Za ispunjen i smislen život nije potreban unapred predviđen red, homoestaza, ravnoteža… Nije potreban balans. Prilagođavam se situaciji i kroz situacije idem.


Koju poruku biste poslali mladom, savremenom čoveku koji je suočen sa mnoštvom izazova koje nosi današnje društvo?


Budi gospodar svoje volje i sluga svoje savesti.

Poželjno je da roditelji i nastavnici upoznaju dete sa što više stvari i sa što boljim životnim mogućnostima i putevima, koja će im se otvoriti kroz život. Tako će stvoriti u detetu jednu vrstu poverenja da će u slučaju slabijeg izbora uspeti pronaći put nazad do utočišta i da će se orijentisati ka vrednostima. Deca, kao i odrasli ljudi neće ići uvek poznatim stazama, upustiće se i u neke avanture. Ukoliko se nađu u pogrešnom pravcu, značajan će biti pravac i mogućnosti koji im je neko od dragih ljudi pokazao.



Hvala Vam puno na ukazanom poverenju i izdvojenom vremenu. Zaista je izuzetno zadovoljstvo!



Foto: Privatna arhiva

970 views0 comments