• Miljan Mitrović

Milan Ružić: Pisac koji daje novi glas i snagu srpskoj književnosti

Updated: Jan 30



Milan Ružić

Milan Ružić, pisac, rođen je 4. maja 1988. godine u Čačku. Osnovne i master studije završio je na Filološkom fakultetu u Beogradu na katedri za opštu lingvistiku. Autor je knjiga ,,Nekad, neko, negde'' (Štampar Makarije, 2014), ,,Naše su samo reči'' (Službeni glasnik, 2017) i ,,Narod za izdavanje'' (Službeni glasnik 2019). Zaposlen je u Andrićevom institutu u Andrićgradu, u okviru Odeljenja za srpski jezik i stalni je saradnik i urednik ,,Iskre'' (elektronskih novina Andrićgrada) gde piše kolumne. Kolumnista je novina ,,Pečat'' i portala ,,IN4S'' i ,,Sputnik'', a svoje tekstove takođe objavljuje i u drugim elektronskim i štampanim medijima u Srbiji, Republici Srpskoj, Crnoj Gori, Americi, Rusiji, Kanadi…


Da li se pisac rađa ili ga iznedre životna iskušenja?


Svaki čovek se rađa sa nekim talentom. Ne postoji niko ko ne ume da radi baš ništa i ko ni u čemu nije dobar. Tako je i sa piscima. Ako je nekoga Gospod darivao talentom za pisanje, onda je samo pitanje vremena kada u svom životu taj čovek može da uradi nešto što će biti okidač da počne da piše. Još važnije, kada će neko primetiti taj njegov talenat. Znam mnogo ljudi koji pričaju da pišu za sebe i da im nije bitno da li će to neko čitati, a objavljuju knjige. Objavljivanjem su porekli svoj stav i dali nam do znanja da su nedosledni i da im se ne može verovati. Siguran sam u to da svi koji pišu, u nekom smislu pišu da bi to neko pročitao i da bi na nekoga uticali, ili samo preneli svoju sreću, bol ili neko zapažanje. Stoga, iskušenja svakako iznedre priliku da čovek sazna u čemu je dobar. Neko izazove priliku, a nekome jednostavno dođe kad tad.


Sa koliko godina si počeo da pišeš?


Sa 26 godina. Pre toga sam, kao i svi, smeha radi, zapisivao poneku rimu. One su najčešće bile moje ,,ispravke'' popularnih pesama i za cilj nisu imale ništa drugo, nego da nasmeju. Tako da su ti osmesi bili ozbiljan rezultat neozbiljnog rada. Moj put kada pričamo o pisanju, svakako nije bio svakidašnji. Naime, kao dete sam mnogo čitao poeziju Matije Bećkovića, pa sam za vreme studija išao na svaki njegov nastup, što sam nastavio i nakon studija pa sve do dana današnjeg. Elem, Matija je negde u publici mene primetio, jer me je često viđao, a nije me bilo teško videti sa mojih skoro dva metra. I tako smo se na jednoj promociji zapričali, a onda smo počeli da se družimo. Nakon godinu dana našeg redovnog druženja, pitao me je da li ja išta pišem. Naravno, odgovor je bio da ja čitam, a da mi pisanje nije ni padalo na pamet. On mi je rekao da ipak pokušam nešto da napišem na dvadesetak strana, pa da mu pošaljem. Mučio sam se tri meseca sa dvadeset strana, jer nisam znao šta i o čemu da pišem. Kada sam mu ih poslao, rekao mi je da napišem još sto, kao da je to najlakša stvar na svetu. Nakon četiri meseca poslao sam mu i tih sto strana. On ih je pročitao, rekao mi je da u tome vidi nešto što on smatra velikim darom i kazao mi da rukopis pošaljem najboljem književnom kritičaru koga mogu da nađem. U to vreme čitao sam mnoge prikaze Želidraga Nikčevića i našao njegov mejl. Poslao sam mu rukopis, a on koji je tada bio glavni urednik u izdavačkoj kući ,,Štampar Makarije '', nakon višednevnog čitanja, mejlom mi je odgovorio da bi on da to štampa kao knjigu što pre, jer u tom rukopisu vidi neki novi glas i novu snagu srpske književnosti u njenom savremenom, ali i u onom najboljem tradicionalnom, klasičnom, kontekstu. Mene je taj odgovor oduševio i pristao sam na štampanje prve knjige koja nosi naziv ,,Nekad, neko, negde'', baš u ,, Štampar Makariju''. Ta kuća je u to vreme objavljivala pretežno sabrana dela srpskih klasika, od pojedinačnih knjiga je retko šta štampala.



Kada si shvatio da je ono što napišeš nešto istinski vredno?


Onog trenutka kada su neki veliki pisci i pesnici, čitajući neke kratke priče zaplakali, ali i kada mi je stigao mejl Želidraga Nikčevića. Mada, i dalje ne smatram svoje pisanje toliko vrednim, ne iz lažne skromnosti, već zato što znam da uvek može bolje, a na taj način, sa razmišljanjem da ništa nije dovoljno dobro, čovek drži na povocu svoj ego i ostavlja sebi prostora da raste.


Prepoznali su te mnogi velikani domaće književnosti, da li je to čast ili obaveza?


To je ogromna čast, ali i velika obaveza. Zamislite samo da sve te velike reči, a mnogi su izgovorili baš velike reči, ne opravdam svojim radom.To bi bilo užasno zbog poverenja koje sam dobio, ali i zbog toga što, ukoliko ne opravdam te reči načinio bih lažovima ljude koji su ih izgovorili.


Šta je ono najvažnije što te je naučio Matija Bećković?


Mene Matija svojim radom, rečima, postupcima, svakoga dana uči nečemu. U njemu sam našao jednog od najvećih i najboljih prijatelja koje čovek može poželeti. A on je taj koji je pritisnuo onaj okidač, koji sam ranije spomenuo, i ukazao mi na to da ja znam da pišem. Time mi je ukazao na to da nešto znam da radim i učinio me srećnim čovekom koji se raduje svom poslu.



Okružen si duhovnim ocima našeg naroda. Da li oni imaju snagu da probude kolektivnu svest?


Oni su imali i imaju snagu da svojim delima, pa često i rečima bude čitav narod, tako da svakako imaju snagu. Ona je neupitna. Ono što kod njih poštujem iznad svega jeste to što oni svoju snagu, autoritet i slavu ne žele da upregnu u kola politike. Ti ljudi su svesni da stvaranjem svojih dela, svako u svojoj oblasti, čovek može najviše da doprinese, ali i da kroz ta dela traje i deluje mnogo duže, nego što traje njegov fizički život. Svesti svoje delo i svoj život samo na privremeno, umesto na večno, bila bi to neoprostiva budalaština koja bi nekoga od velikih ljudi preporučila za manje. Stoga sav bunt, dobru nameru, revoluciju, prave reči, bodrenje, mi možemo naći u njihovim delima, i to u mnogo većoj meri nego što bismo mogli da ih dobijemo njihovim pojavljivanjem na govornicama ili na glasačkim listićima. Zašto jedan mandat umesto čitavu večnost?


Da li misliš da gubimo mlade ljude?


Zavisi sa kog aspekta gledamo na ovo pitanje. Fizički –da. Mi smo narod na putu ka nestanku. Ali do ovog fizičkog, dovelo je duhovno posrnuće, prebacivanje vere sa bogočoveka u čovekoboga, smetanje samoljubivih ikona u smartfone, zarobljavanje mozga u repetitivnim i agresivnim talasima i frekvencijama ovog đubreta koje nazivaju muzikom, svođenje vokabulara na sto reči, odsustvo uzora u ponašanju i radu, nedostatak vremena roditelja za svoju decu i sve ostalo što već svi unapred znamo, a ništa po tom pitanju ne preduzimamo. Zašto? Zato što nam je uvek bilo draže da dignemo noge na sto čekajući ručak, nego da taj sto popravimo i na njega stavimo hranu koju smo sami zaradili ili stvorili. Tako, omladinu gubimo u nekim novim ,,vrednostima'', jer su nas ubedili da su one stare, prave vrednosti, zadrtost i primitivizam. Iskreno, verujem u omladinu i u to da će se jednog dana trgnuti, ali oni to ne mogu bez nas, niti to bez nas treba da rade. Ako nemamo vere u njih, onda ne smemo verovati ni u koga drugog. Ja verujem u njih i u vraćanje na pravi put. Velika su i njihova iskušenja koja mi, koji nismo odrastali u ovakvim uslovima, ne možemo možda ni da shvatimo.

Koja je najskuplja srpska reč?


Mnogo je skupih reči koje smo jeftino prodali ili dali za džabe. Ostaću pri onome da je Kosovo jedna od njih, ali bih dodao i da je najjeftinija antisrpska reč ,,genocid'', jer su je svi koristili protiv nas, a niko za to nije platio.



Zašto nema kulture na televizijskim programima sa nacionalnom frekvencijom?


Zato što je ovo vreme nekulture. Isto kao što u vreme titoizma nije bilo duhovnosti. Čovečanstvo gaji ono što mu treba. Zašto bi sadilo povrće ako mu treba korov. Nigde više nego u Srbiji nema anacionalnih televizija sa nacionalnom frekvencijom, niti se igde manje pažnje posvećuje kulturi nego ovde. Pojurili smo u svemu za svetom, pa smo u nekulturi, nažalost, prestigli one koje jurimo.


Kako pobediti sve pakosti i poroke koje nam nudi današnjica?


Jednostavno. Život je krajnje jednostavan za živeti, ali mi ga komplikujemo. Ukoliko imate izbor, onda se odlučujete za jedno ili drugo. Ako odaberete prvo, posledice su takve, ako odaberete drugo posledice su ovakve. Razmislite i odaberete. Ne vidim prostor za dilemu. Pakosti se mogu pobediti, iako to zvuči jeftino, jedino dobrotom. Ona ume da razoruža daleko efikasnije nego udaranje na neko oružje većim kalibrom. A o pobedi poroka neka misle oni koji ih na sebe navuku. Kada je pred nama iskušenje, treba samo malo volje i strpljenja da se ono prevaziđe, a onda Gospod nagradi, a on daje, ne žali. Najbolje je izbegavati pakosti i poroke. Na taj način nećemo imati šta da pobeđujemo, niti protiv čega da ratujemo. Ukoliko izbegavanje nije opcija, onda se svom silinom sručimo na njih i zatremo ih kao da nikada nisu ni postojali. Treće ne postoji. Sve je stvar izbora. Postoje oni koji govore da nije sve crno ili belo, već ima mnogo sivog. Ima, ali samo ako dovedemo sebe u takvu situaciju.


Da li ti je pravoslavlje glavna snaga u ovim teškim vremenima?


Pravoslavlje je glavna snaga u dobrim i lošim vremenima, u bivšim, sadašnjim i budućim. Jednostavno, ne želeći da vređam ljude koji nisu vernici, moram citirati Dostojevskog uz manju ispravku, ne zato što mislim da je u pravu, već zato što se to njegovo mišljenje uklapa u moj doživljaj ljudi koje sam upoznao, a koji ne veruju ni u šta. On kaže: ,,Ruski čovek bez boga je đubre.'' Jednostavno, samo bih izbacio ovo ,,ruski'' i učinio njegovu rečenicu univezalnom.


Ko je zapravo Milan Ružić?


Onaj koji se čita vrlo lako, jer ga je napisao, kao i sve ostale, najveći pisac, a to je Gospod. Njegovo pisanje odlikuje velika jednostavnost koju mi čitamo kao nešto komplikovano. Ovaj za koga pitate je neko kome su dovoljni porodica, knjiga, priroda, poneki prijatelj i film da bi bio srećan. Činjenica je da ga je lako pročitati u njegovim knjigama, pa koga interesuje neka krene. Nezgodno je govoriti o sebi ako nije u pitanju nabrajanje mana.


Hvala na ukazanom poverenju.



Foto: Privatna arhiva





107 views0 comments