• Faustian Talos

Mitovi i zablude o psihoterapiji

Updated: Jan 30


Psihoterapijska delatnost je od svog nastanka pod velom istina, poluistina i neistina. Anarhija stavova, iskustava i mišljenja vlada i stoga razumem zašto ona može delovati konfuzno ili zbunjujuće i na kraju izazvati skeptičnost kod osobe kojoj je psihoterapijska pomoć preko potrebna.

Fotografija preuzeta sa Pinteresta / Autor nepoznat

Za početak ko zna da objasni razliku između koučinga i psihoterapija? U pravnom smislu apsolutno niko, jer ne postoji Zakon o psihoterapijskoj delatnosti. Niko ne spori da postoje dodirne tačke i preklapanja psihoterapije i koučinga (pogotovo kognitivni modeliteti) ali one ne mogu biti iste.


Prvi princip koji ne važi za obe discipline je savetovanje. Ako vam psihoterapeut udeli savet onda nemate dobrog psihoterapeuta. Cilj psihoterapije jeste pomoći klijentu da pomogne sebi i davanjem saveta mu oduzimate tu slobodu.


Drugi princip je perspektiva. Psihoterapija ni pod razno ne podrazumeva da je ljudski biti u stanju sreće celog života. Ja sam upoznao koučeve koji tvrde da je to moguće i tome treba težiti. Psihoterapija odbacuje takvu perspektivu jer podržava i ohrabruje sva stanja koja su autentično ljudska, pa je nemoguće da podrži vaše očekivanje da ste konstantno srećni. Biti konstantno srećan nije ljudski.


Treći princip jeste znanje o mentalnom zdravlju. Vaš psihoterapeut bi trebao da poznaje sve neuroze i psihoze koje mogu okupirati ljudski um. On nije medicinsko lice i ne može da vam prepiše farmakoterapiju, ali može, i etički je, da sugeriše na istu kada sumnja da je neophodna.

I dalje traje diskusija da li NLP (neuro-lingvističko programiranje) svrstati u psihoterapiju ili koučing. Fotografija je istovremeno i korica knjige J.D. Hoag-a ,,NLP — trening, koučing, terapija”.



Ovo je nažalost samo početak. Osnovna zabluda u vezi sa psihoterapijom jeste da je ona samo za ,,poremećene” ljude. Istina je da ,,poremećeni” ljudi idu na psihoterapiju. Osim ako ne pričamo o psihozama, to su ljudi čije su neuroze toliko uznapredovale, da su na psihoterapiju trebali da krenu još ranije. Mnogo pre nego što su dobili etiketu da su ,,poremećeni”, odnosno da je njihovo mentalno zdravlje toliko korodiralo da im ometa svakodnevno funkcionisanje. Psihoterapija je za svakog, nevezano za pol, godište ili kulturološko poreklo.


Ona uopšte nije alat kojim se saniraju posledice mentalnih izazova, već set veština kojim se sprečava nastanak istih.


Na psihoterapiju dolaze ljudi koje opterećuje porodični život, emotivni izazovi, profesionalne spletke, problemi sa prijateljima, zdravstvene tegobe koje lekari ne umeju da objasne... Dakle jedina kvalifikacija koju morate da ispunjavate da biste išli na psihoterapiju jeste da budete čovek.


Tu je isto i pitanje zašto bi išli na psihoterapiju ako možemo da razgovaramo sa prijateljima, partnerom ili porodicom? Jednostavno je. Niko od ljudi koje sam spomenuo, a za koje pretpostavljam da im je stalo do vas, nije obučen za psihoterapiju. Nije obučen da sluša. Nije obučen da postavlja prava pitanja. Nema očekivanja od vas. Ne zna koliko različiti i koliko maštoviti mogu da budu unutrašnji svetovi svakog od nas. Nije im čudna nijedna vaša tajna, san, seksualni fetiš ili fantazija. Sve što smatrate da je čudno kod vas zapravo motiviše psihoterapeuta. Na kraju krajeva najćaknutiji od svih nas su upravo psihoterapeuti. Koga drugog može zanimati najveća zagonetka na svetu, ljudski um?


Tu je i finansijski momenat. Ako je psihoterapija namenjena da pomaže ljudima zašto moram da je plaćam? Iz istog razloga što plaćate i posetu lekaru. Edukacija za psihoterapiju traje minimum 4 godine i u proseku košta između 4000e i 5000e. Zašto biste se odrekli jedne večere sa partnerom ili izlaska u grad sa prijateljima zarad odlaska na susret sa psihoterapeutom? Takođe je jednostavno. Život je ovde i sada i vi birate šta vam je neophodno u ovom trenutku.


GIF autora Wen Hsieh-a. Ovo je njegov umetnički pokušaj da predstavi kritiku psihoterapije kao ,,skupo plaćenog prijateljstva” i erotskog transfera


Cilj svakog psihoterapijskog procesa jeste samospoznaja i promena perspektive. Niko se nije rodio sa znanjem kako da živi život. To je doživotni proces učenja. Zato odlazak kod psihoterapeuta nije znak ,,poremećenosti”. Naprotiv. To je znak zrelost i prvi korak brige o mentalnom zdravlju.


Psihoterapija se takođe suočava sa primenom naučnog metoda. Uz svo znanje statistike i psihometrije na kraju možete koristiti set upitnika i proveru stručnjaka za mentalno zdravlje da li je osobi bolje posle psihoterapijskog rada ili ne. Ne možemo standardizovati dužinu psihoterapije. Ne možemo standardizovati broj susreta terapeuta i klijenta. Skoro ništa ne možemo standardizovati i to nauku brine, što ostavlja prostor za glasine, tračeve i izmišljanja.


Završio bih ovaj tekst sa odgovorom na pitanje da li psihoterapija radi.


Da!


Zašto? Magiju toga ne mogu da vam otkrijem. Međutim mogu da je svedem na tri ideje:


1) osvešćivanje neosvešćenog;


2) transferencija (transfer), odnosno mogućnost klijenta da u odnosu sa terapeutom iskaže sve emocije iz odnosa u kojima to nije moguće;


3) psihoterapijski savez može biti prvi odnos pun razumevanja i podrške koji osoba može da ima.


Mislim da je za početak ovo dosta. Sve što sam iz ličnog iskustva doživeo kao predrasudu ili mit o psihoterapiji sam, nadam se, dovoljno obrazložio i razbio.


Ako i dalje smatrate da je psihoterapija izmišljena, onda vam sugerišem da tekst pročitate ispočetka. Savet nemam, jer toga u psihoterapiji nema.

212 views0 comments

Recent Posts

See All