• Viktor Tišler

Ne prihvatam kalupe pa neshvatanje mene je samo vaš kalup uobičajnog

Updated: Jan 30


Magija je iluzija, sve ostalo je veštičarenje. Otkrivanje novih kombinacija življenja života, koje ostavljaju drugačije impresije na nama, nisu nužno depresije ili radosti. Oceniti osobenjaka kao depresivnog ili maničnog kao radosnog nisu teze koje prihvatam. Sa moje tačke gledišta i pod uticajem književnosti koju ponosno branim, sigurno nisam u pravu, vin sam. Ne prihvatam kalupe pa neshvatanje mene je samo vaš kalup uobičajnog. Osuđujem procese suđenja jer ne prihvatam sud koji mi dodeljujete. Hoću, ne, pravdu, već promene pa makar bio izgnan, a to sa ovim činovnicima pravde ne mogu dobiti. Kazniti telo je nemerljivo u odnosu na kaznu duše. Glibavi i rogati stvorovi bi da me guše. Usta mi zalivaju katranom i kaljaju čistoću mog greha. Tiho hodam dokle god mogu, ali nisam sam, iako je u ovom činu samo moj par nogu. Uzmimo za primer vlakna banane koja uz primenu metode ljušćenja ostaju na bačenoj kori. Možda bi baš te trakice koje mnogi ne vole, bile hrana gladnim ustima Etiopije. Odbacujemo olako a prihvatamo još lakše stvari koje mozak bez misaonih procesa usvaja iz društva.



Kad stanem na vagu, ona ne pokazuje brojeve. Pokazuje slike i moja težina je unutrašnji prikaz svoda Sikstinske kapele. Kada dodam jednu misao, jednu kap samo, ne više, kao zamućenje sočiva da doživim. Jedna tačka crne plodne ravnice oboji čašu vode do neprepoznatljivog. Užasi koje priređujem samom sebi su samo etape na stazi ka sticanju veštine pisanja. Od pećinskih ljudi put je dug, neko se evolucijom vratio na drvo nebodera a neko razmišlja kako da se reši neka nedokučiva teorema. Izgubljeno znanje za koje nemam ni ja reči usled nedovoljnog putovanja po knjigama, ostaće teserakt, ta generalizacija koja krije tajne, budućim tekstovima kada zagazim nove širine ili potonem u dubine visina. Do tada ostajem sitan beli kamen među pragovima železničke pruge koji stoji u gomili i gleda druge. Sebi iste, puste i hladne ljude. Mojim venama teče krv prošarana senama. Živim na obzorju, dovoljno u tami a opet gazim svetlost kao anđeo pravi. Na kraju ću visiti.

Stihijski sa omčom oko vrata stropoštao sam se niz čelični kran kao jutarnja magla. Nije ovaj svet za mene. Ja živim u dokolici misli gde zlo kao dobra osobina postoji. Ljubav je emocija koju želim da zaboli i sebično joj rane solim. Ne stvaraju sve revolucije revolucionare, neke stvaraju i zločince koje vreme obriše da bi se vratili kao heroji koji nose u očima ljuti plamen. Pogledaj i izgori jer ti tu ljubav ne možeš da voliš. Ja sam hladan jer iznutra gorim. Moje ideje su samo perpetuum mobile koje traju dok smišljam nove književne zločine za koje neću odgovarati.



Foto: Pinterest

56 views0 comments

Recent Posts

See All