• Viktor Tišler

Ovo nije otpadak dosade već moje neprimetno lečenje duše pisanjem

Updated: Jan 30



Topli izdah gasova se slivao na Kupidonov luk kao vodopad i račvao se u dve reke koje nestaju u nevidljivoj masi odmah nakon kraja usana. Smišljam uvod i kako vas uvesti u svoj vojni vod od slova. Loš sam pripovedač i još gori general ovoj jedinici zapisa jezika, ovoj crnini. Biografija o meni ne bi otkrila ništa ili bih je ja napisao tako da ne saznate ništa. Telo koje je preživelo rat možda nosi mrtvu dušu? Sa mnom nećete naći velike ideje, niti ću vas držati za ruku na ovom putovanju. Ovo nije otpadak dosade već vazduh koji je pokupio ono malo misli koje sapun nije sprao i odneo u slivnik. Ovo je moje neprimetno lečenje duše i unapređivanje stila pisanja.



Kiša nekoliko dana nije prestajala da natapa željnu zemlju. Skoro će leto, a vreme je radilo za mene kao da sam drevni druid. U meni se kovitlao nemirni fluid. Vreme je neupitno curelo, dok bi za opis vremenskih prilika mogao reći da je curkalo iz nimbostratusa. Stajao sam na prozoru spremam za skok. Samo, nisam se zbog toga popeo. Želeo sam da budem slobodan. Da osetim strujanje vazduha i kapi prljave kiše na sebi. Onda sam sišao i stao iza ili ispred prozora, zavisi sa koje strane ili ugla gledate. Ostao sam ukopan, oivičen ramom staklenog okna kao neka slika u muzeju. Tražio sam u pogledu na koji sam navikao, kao Prometej na svojoj steni što izvršava kaznu, nešto novo u pejzažu. Zeleno oko je skeniralo mrtvilo, a braon tišinu. Zasuzile su mi oči, ali to nije nova vest. Bolje da ne gledam. Širom zatvorenih kapaka i dalje povremeno osetivši neku zalutalu kapljicu na svom telu, konačno sam skinuo nevidljivu masku. Posle dugo vremena mi je lice bilo opušteno i mogao sam da se prepustim. Zabolela me je glava, ali to je od zuba. Koleno je žigalo a na pokrete glave levo-desno, nezdravo su škljocali pršljenovi. Morao sam da se oslonim o zid, konačno ne moram biti snažan. Moć je po etimologiji sa istog mesta kao i reč "pomoć" ili sam ja molio za istu. Nikad nisam odgonetnuo.


Bez pravih pozitivnih emocija, koje su meni falile, bio sam hodajuća počast bez trunke vere. Krvnik koji je zavoleo mržnju bez razumevanja obe emocije. Glad sam topio vodom a umor budnošću i radom. Pogrešno zidanje je neminovan pad obeležilo i bez osvajača. Kule od karata su bile postojnije od mog života. Jedino je ta nevidljivost bila dar. Nastala kao mutacija između zelenih, slobodnih livada punih života i mudrosti hrastovog braon soka što teče u irisu moga oka. Morao sam opet da navučem masku, tetovaže, otupelost na bol i krenem bilo gde. Odavno ne živim u Boringu i to je publiko za ovo javljanje sve. Pokidao sam zubima tanki komad gornje usne u nadi da ću svoj identitet promeniti na taj način. Svaki otisak prstiju kao i usana je jedinstven. Želeo sam biti bilo ko, samo ne ja. Samo ne ovaj odraz iza maske. Ne sa svim ovim što sam prihvatio a nikad nisam zavoleo. Možda me je sve što je dušu činilo, bolelo?



Foto: Pinterest


48 views0 comments

Recent Posts

See All