• Fenix

Poezija: Jovana Disić

Updated: Sep 1, 2021


Jovana Disić

Jovana Disić je rođena 19. 11. 1995. i živi u Beogradu. Bavi se pisanjem za blog već 3 godine. Kaže da su je životna iskustva odvela u svet pisanja i da sve ono što joj se dešava prenosi na papir.

,,Najviše pišem noću. Tad nađem malo vremena da zabeležim par stvari o životu, ljudima i emocijama, a ujutru nastaje ceo tekst."



Hajde da ćutimo o tome


Možda u sebi već osećam

Da ovo između nas

Nije baš najbolje bilo,

Ali jednoga dana, ja

Sigurno to znam..

Zatrčaću se u zagrljaj

Baš tu ispod tvog ramena

A ti ćeš meni leći u krilo.

I neka ih sve te reči,

Ružne i sramne,

Dokle god u meni budiš

Osećaj da mi je stalo,

Ja ću brojati na prste,

Ove moje smešne i male...

Noći i dane,

Kada ću te imati,

Barem još malo.

I ne može niko da zna

Bolje od mene, zašto si tu

I zašto sam tu,

Kad ti i ja to oboje znamo

Da nedostaje sve

Posle samo pola sata

Ali hajde, neka... Da ćutimo

O tome još malo.


Dunav


I ponekad tako, u mojoj glavi..

Želja za tobom odjednom se javi.

Ti skriveni stvore, u mojoj mašti,

Od svih, meni bližih, najbliži si

Baš ti, znaš li...?

Nikada nisam brojala zvezde

Sa nekim ko je tako daleko,

Ni slušala pesme koje je

Za mene snimio neko.

I samo ponekad poželim da

Smo pod istim nebom,

Da pričamo o svemu redom.

Da ti dam ruku i srce i dušu,

Kao što neki nekima, poklone ružu.

Možda te ne znam dovoljno

Za ljubav, za reči velike i teške.

Ali te znam za jednu šetnju,

Tamo gde je Dunav, za iskren

Razgovor dok koračamo peške,

Za to te znam, bez greške.

Znam šta voliš da piješ,

Kad si tužan gde se kriješ

I zašto onda davati ime,

Ovom poznanstvu i svemu,

Što ima veze s' time?


Ruža


Ružo moja.

Obećavam ti večeras kada sam ostavljen

I ponižen do kraja, da će večno i kad

Uveneš, nešto da nas spaja.

Ja znam da nećeš uvenuti,

jer davaću ti svaki dan po kap vode,

i ako neko nekada

Od tebe ode, biću tu ja.

I ako bude mraka tri dana i noći,

Ja ću te videti ipak,ja ću ti doći,

ali neću te dati drugima

Neću ljudima.

Jer ljudi te ne zaslužuju ružo

I možda je ovo tužno,

Ali ti cvetaš samo za mene,

Daješ mi boje i miris svoj,

Ali ja osećam i tvoju bol.

Ne umeju ružo ljudi da vole, da vide

Da svako jutro cvetaš baš tu.

Ne vole ni sami sebe, zašto bi voleli tebe?

Veruj mi ružo i mene su zakopali

Kao i tebe, i živ sam ali oni to

da vide ne žele, ni tebe ružo

što tako si lepa

Ne želi niko da ubere.

Ne dam ja ružo tebe, ni da sunce

sija tri noći i dana, nećeš ostati sama.

Plakaću da bi te zalio suzama,

Plakaću svim ružama,

Ali te ne dam, ne dam te ljudima,

Jer ljudi umeju da pokvare sve.



Foto: Privatna arhiva

48 views0 comments

Recent Posts

See All