Poezija: Marija Jovičić

Marija Jovičić rođena je 3. 9. 2002. godine u Zaječaru. Završila je Prirodno – matematički smer u zaječarskoj Gimnaziji, ali još od ranog detinjstva neguje ljubav prema književnosti, pisanoj reči i stranim jezicima. Bavi se pretežno pisanjem poezije, po uzoru na pesnike poput Branka Miljkovića i Edgara Alana Poa, koji su obeležili svojim delima njeno odrastanje. Takođe piše prozu i esejistiku, govori francuski i grčki jezik. Trenutno studira francuski jezik i književnost na Filozofskom fakultetu u Nišu.

Tvorac

Znam, ponekad me sanjaš

Tvoj miris preplavi moje lice.

Za razum prosiš, idealima se klanjaš,

Oboje smo samo poslednje nade ubice.

Tako si siguran pred svima,

Znam da plačeš kada si sam.

Duše pesnika osvajaš vekovima,

Stvorio si me da te pred njima opravdam.

Kada me pokrije mrak tihih reči

Što pevaju na radiju naše stare pesme,

Neće imati ko da te spreči,

Hrabrost pred tobom svoja biti ne sme.

Persefona postah kada su mi rekle

Bludnice koje noću nazivaš svojim

Reči što kao otrov poeziju su mi pekle

Stvorena sam samo da uspomenu krojim.

Sećanje

Ponekad žurim kući

Kako bih ti saopštila čitav svet

Ključ mi je ponovo zapeo u grlu

Stan je prazan, ja hladna

Tebe nema.

Noćima čitam poeziju

Nesuđenih koje je ubila čežnja

Prekide me lik po uzoru na tvoj

Razočarana stavila sam tačku

Na poslednji stih

Samo si sena.

Sećam se sopstvene smrti

Dotakla me po ramenu u jedan tihi čas

Pomislih da si ti

Viknuh ti ime na sav glas!

Al’ probudi me stvarnost

U tvojim očima

Samo sam sena.

U vozovima mrtvih duša

Poslednje mesto bilo je moje.

Tražio si me u stranim ulicama

Poneo te miris mog parfema

Al’ mene nema.

Kajanje

Van Gog se strašno kaje

Što zvezdanu noć nije naslikao u tvojim očima

Uho njegovo đavolu prodaje

Prisluškuje ko te ljubi noćima.

Krv se sa krvlju stapa

Bratom nazivam svog ubicu

Emotivno dođoh do prosjačkog štapa

Raskršća prisvojila su skitnicu.

Pepeo pepelu šapuće priču

O dvoje ljudi kukavičkih misli

Gavrani sudbinu tužno nariču

Stihovi su tišinom pokisli.

U sećanjima najlepša slika

Krasi oka tvoga sjaj

Sećaju se tvog neutešnog lika

Goreću u paklu, nije mi suđen raj.