• Ana Jovčić

Pripovetka Zlostavljanje Iva Andrića toliko aktuelna i danas


Fotografija preuzeta sa sajta Wikipedia

Pripovetka „Zlostavljanje“ Iva Andrića, nastala je 1946. godine i srodna je po stilu i izrazu ostalim njegovim delima. Danas nam je ona posebno važna i kao podsticaj nekim novim Anicama koje treba da prepoznaju ne samo fizičke, već i psihičke zlostavljače. Ukoliko spoznaja usledi kasnije, nakon povezivanja, odlazak je mnogo teži.


Kompozicija „Zlostavljanja“ veoma je jednostavna i čitaocima je pažnja sve vreme usredsređena na likove i događaje koje pisac plete oko njih.

Anica je žena koja je smogla snage da izroni iznad ustaljenog, patrijarhalno ustrojenog života svoje sredine. Društvo je to koje postavlja prećutne granice koje se ne smeju prekoračiti, a žena koja ipak to učini, biva na gubitku. Glavna junakinja „Zlostavljanja“ nastavila je sa životom u čisto biološkom smislu, odbačena i od porodice i od okruženja. Teskoba kojom pripovetka zalazi do savesti, opominje okolinu žene da joj mora verovati i da joj je neophodna kao podrška.


Andrićevi junaci, uglavnom su smešteni u skučeni svet kasabe gde svako svakoga poznaje i iznosi svoja mišljenja; gde se valjanost odluka i postupaka određuje prema okolini kao parametru, gde je onaj ko se usudi da iskorači izvan stega patrijarhata okarakterisan kao otpadnik. Pravi primer takvog otpadnika je Anica koja je preživljavala jedan oblik psihičkog zlostavljanja o kojem osim nje same niko ništa nije mogao da zna, niti da nasluti. Kasabalije, naposletku, donose presudu koja njoj ne ide u korist. To čine obavijeni maglom neznanja o svojoj nepravičnosti.


Anica je žena iz siromašne kuće koja se udala za imućnog čoveka, vlasnika fabrike četaka, Andriju Zerekovića. Ovde se Andrić poigrava sa klišeom narodne tradicije u kojoj je muškarac unapred označen kao pozitivan, a žena kao suprotni, negativni pol. To čini s namerom da pomenuti kliše uruši. Ipak, Andrić ovde interveniše ukazujući na Aničinu dobru narav i opravdanost postupka napuštanja muža. Mi, kao čitaoci, postajemo svesni psihološkog zlostavljanja koje Anica proživljava od strane muža obolelog od narcisoidnog poremećaja ličnosti.


Anica je žena izuzetne lepote, bujne crne kose i bele puti. Na samom početku braka koji je naizgled obećavao skladan život pun razumevanja, Aničina lepota je došla do punog svog izraza te tamo stoji „Razvezala se njena snaga. Pogled joj je postao blaži, bujna crna kosa dobila odsev modrog sjaja.“


Kako je vreme prolazilo, Anica jeste ostajala lepa, ali je usled nesnošljivog trpljenja psihičkog zlostavljanja, morala da iskorači iz stega koje su je činile patrijarhalno vaspitanom ženom. Ona nije imala pravo glasa, bila je nevidljiva za druge i uvek uslužna. Anica je biće istinskih vrlina: vredna, lepa i skromna, snažna, ali krotka i ćutljiva. Uvek je bila psihološki stabilna i iskrena. Prvo je morala da se sukobi sa samom sobom, a potom sa porodicom i čitavim okolnim svetom.


Autorov glas, već nas na početku upoznaje sa posledicama sprovođenja Aničine odluke da napusti muža, a to znači sa osudama i komentarima svih onih koji su verovali da za takav postupak „nije bilo ni vidnog razloga, ni razumnog opravdanja“. Sredina ju je doživela kao obesnu ženu koja napušta dobrog, uzornog muža. Biva odbačena čak i od svog oca koji je naziva besnuljom pobeguljom koja traži „hleba nad pogaču“.


Niko od njih, međutim, nije mogao da zna za Andrijino pravo lice koje je pred svetom vešto skrivao, dobro znajući kakvim ponašanjem može zadobiti poštovanje i privrženost okoline. Svojim egoizmom i željom da izazove Aničino divljenje, uzdizao se i u sopstvenim očima, verujući da takav postaje i u njenim. Tako je vršio jednu vrstu nasilja i to istinskog jer je teško prepoznati ga, a tako i osloboditi ga se.


Na razornu moć kakvu ovakva vrsta nasilja ima, upućuje i sukob dveju Aničinih strana, jedne koja je htela da potisne svoja osećanja, da ubedi sebe kako se ne dešava ništa značajno, i druga koja je osećala da se nad njom sprovodi nekakvo nastrano delovanje koje je vremenom postajalo sve izraženije. Ono je urušavalo temelje njene ličnosti, opredmećujući je, zanemarujući u potpunosti ono što ona jeste i prisvajajući njen identitet.


Osim njenog patrijarhalnog vaspitanja, stoga i žrtvovanja za druge, naročito razvijenog usled preuzimanja majčine uloge na svoja pleća posle njene smrti, idealnom žrtvom čini je i njena nesigurnost. Idealne žrtve perverznih moralista su one koje nemaju poverenja u sebe i osećaju da imaju obavezu da učine što više kako bi po svaku cenu stvorile bolju sliku o samima sebi.


Anica i muž su vodili duge večernje razgovore koji su sve više uzimali maha i trajali sve duže. Govorio je samo on, obično se hvališući, uzdižući iznad drugih, iznad nje. U njihovom braku ipak nema otvorenog sukoba, sukob je samo u njoj. Tokom muževljevih monologa ona je samo sedela i skrštenih ruku ćutke slušala. Opterećivalo ju je to što je uviđala da njeno prisustvo uopšte nije važno. Njemu je bilo potrebno samo da ima slušaoca u čijim očima će uzrastati sve više. Njena reč se nije tražila, a mišljenje je bilo nevažno.


Najizraženiji Aničin sukob je u noćnim razmišljanjima o nezadovoljstvu i zlostavljanju o kojima ćuti. Ona se tada bori sa manifestacijama psihosomatike kao što su bol u nožnim mišićima, dojke koje bride kao da trnu, mišići koji poigravaju na bedrima...


Aničin konačni beg od trenutnog života, ostvarenje je njenih, u besanim noćima, kovanih odluka. Naime, kada u kući nikoga nije bilo, spakovala je u kofer najnužnije stvari i okrenula leđa svemu. Tada je još uvek verovala da će je otac primiti nazad, ali se to nije dogodilo zbog njegove nabusitosti i svojeglavosti. O ishodu cele priče svedoče redovi koji nas u pripovetku uvode i kazuju da je brak Anice Marković i Andrije Zerekovića razveden na ženinu štetu. Zaposlila se, nakon razvoda, kao prodavačica u jednom velikom magazinu. Smršala je, ubledela i živela usamljeničkim životom. Ona je, iako svesna osuda i mučnog života koji je očekuje, života koji se životom i ne može nazivati, znala da će ta odluka biti ujedno i njeno jedino izbavljenje.


Ova pripovetka u današnje vreme predstavlja svojevrsni poziv svima nama da saslušamo glas žrtve, da ne sumnjamo u njihove iskaze samo zato što nasilnika ne možemo zamisliti u ulozi zlostavljača. Podseća nas i na to da se ne beži samo od fizičkog nasilja. Anica je primer da psihičko nasilje boli podjednako kao i fizičko i da ostavlja duboke ožiljke na žrtvi.


59 views0 comments