• Viktor Tišler

Put ka sebi

Updated: Jan 30


Svaka dobra ideja se rodi u kasno doba noći. Po geografskom poreklu svi kvalitetni procesi se dešavaju u sinaptičkoj mreži, tamo daleko gde mrak vlada pre svanuća. Daleko od mene svakako, uprkos tome što imam dosta radnog staža po tmini.


Divlje patke na zagađenom nebu su obrazovale formaciju kursora koji probija vazduh sa posledicama koje ćemo videti kao ekološku katastrofu u budućnosti. Želim im se pridružiti, makar poslužio kao krajnja destinacija tanetu na kraju lovačke puške. Samo da bude brzo, to je misao. Zalutale su kao ja u ovo doba tišine, daleko od zone komfora.


Pod velom noći koračam sportskim terenom sa ljudima koji jure tu kožnu loptu sa jednim ciljem. Trošim pesak iz sata nehajno. Smišljam put i napuštam pernate namernike koji su se izgubili sa mnom u ovom gradu. One sa istoka dolaze u mrtvu tačku kosmosa gde se družimo kratko i skreću na jug, a ja produžavam na neki dalek put ka severu.



Ne znam koliko sam čekao, samo znam da sam isto tako nesvesno ušao u autobus koji je na moju sreću išao na drugi deo grada, ka stanu. Skoro celu vožnju gradskim prevozom sam kao probisvet prespavao. Sunce je izašlo i radilo ono što inače radi kada nema oblaka i samo su me jače pekle oči kada sam se probudio na Mirijevu, tri stanice pre moje destinacije. Jedva sam uspeo da izdržim tih pet minuta budan dok nisam zakoračio na asfalt iz autobusa koji je imao klimu. Ubrzo sam se našao u stanu. Bio sam prljav, sanjiv i imao sam konačno neku ideju ili naznaku...


Slušao sam vodopad tuša kako se odbija od mog tela. Koristim sapun, kupku i neke sestrine zavrzlame kako bih zamirisao. Samo sam nos prevario. Konačno nisam bio osmi plemeniti gas. Disidentnost je nestala u tom trenutku na vremenski nepoznat period. Spakovao sam sportsku torbu. Poneo sam jedne gaće, čarape, rezervni šorc i majicu, maramice i nekoliko knjiga. Poneo bih još svašta od potrebština ali idem. Nemam vremena čekati. Treba stići..



Ovo pišem nakon pustolovine jer niko ne piše dok mu se stvari dešavaju pred očima. Prošle su neke ideje od tada, emocije i stanja, koja su se javljala tokom tih događaja kojima se brzo vraćam u prošlost kako bih opet mogao simulirati taj dan i sabrati utiske do zaključka.


Drugom autobuskom linijom, jer to je prednost grada i dobre lokacije stana, vraćam se urbanoj džungli i na račvi autobusa, a paralelno sa Dunavom silazim. Oznojen i malo umoran, nastavljam. Nekada sam bio romantičar ili sam uspešno slagao sebe sa tim uverenjem. Prolazim malu divlju pijacu koju bi čuvari reda oterali ako bi se pojavili i odjednom sam na poznatoj okretnici nekoliko trocifrenih brojeva koji idu preko plave zmije ka Banatu. Pre nego što se zatvore vrata novog prevoznog sredstva, pamtim smrad grada koji je do mene dopirao kao kombinaciju vrelog betona i topljenih đonova patika.



U Banatu sam. Više me znoj ne svrbi. Gledam naselje koje je nastalo bez urbanizacije i bilo bi idealno za neki uvrnuti film koji nema para za zeleno platno. Stavljam slušalice i gubim se u odrazu ogledala. Znam da ću proći Pupinov most i tek kada autobus skrene i promeni tok treba da siđem. Vožnja traje oko pola sata i sad tek vidim da jutra nisu toliko sparna ako si na pravom mestu. Sa crkvene česme tu preko puta stanice pijem vodu da se okrepim i konačno kreće prava avantura iz Padinske skele ka selu.


Prelazim kolosek koji bi u svakoj drugoj pa i u nenormalnoj državi imao makar četiri trake, dve u svakom smeru. Ovaj put trpi sve to u dve. Interesuje me kako izdržava a da ne izvitoperi po rubovima. Stajem između parcele obradive zemlje i asfalta. Na sprudu gde mogu stopirati osećam se sitno. Prst desne ruke dižem u vazduh kao molbu vozačima, a sa leve strane je aerodrom sa kog poleću mali avioni kojih tog dana nažalost nije bilo.


Posle nekoliko neuspelih pokušaja prestajem da stopiram i puštam kola da prolaze. Gledam tu parcelu, taj zeleni tepih suncokreta, koji jos nije dobio žutu boju. Poljane se smenjuju, ali su manje-više samo tri kulture prisutne i one daju živost monotoniji ravnice. Dižem ponovo ruku i posle pola sata sam nikad rezignaniji. Niko da stane i poveze me. Na kraju, posle nekoliko sočnih psovki u vetar, auto se zaustavlja i pomeram se sa mrtve tačke.



Momak buntovnog izgleda sa nekoliko nezdravih navika koje sam upoznao usput, priča mi kako ide u Čentu da pomogne svojima i kupi drogu. Nisam se usrećio, ali tako je kad stopiraš. Svaku priliku treba iskoristiti. Ili ne? Pretiče automobile dok ja nogama od strepnje probijam pod i kočim iako znam da sam nemoćan. Opet se znojim, ali sada hladno. Nemoguće je ostati imun na rolerkoster zrenjaninskih tablica upitnog voznog stanja.


Prvi put sam poželeo da nas policajci zaustave jer ne bih da budem statistički broj u Auto-moto savezu ili naslovnica u novinama. Manite me takvog medijskog angažmana. Skazaljke su pokazivale novi vremenski rekord za koji je neko stigao u selo roda. Dunavac i Tamiš koji preplavi okolna polja nisam ni primetio. Izašao sam malo pre prodavnice kod autobuske i peške krenuo dalje.


Prešao sam ulicu i nastavio uzvodno dok mi automobili idu u susret. Dižu prašinu koja je stara kao i vreme, a kamioni nanose vazduh koji me za trenutak od siline sputa. Izuzmemo li scenu sa blentavim psom koji laje promuklo i dosadno kao vatrogasna sirena, prošao sam pored rodinog gnezda i ulične tezge pune šarenila.


Prošetajte kroz selo, možda sretnete rodu kao domaću životinju koja kljuca ispred starih nemačkih kuća. Ja sam imao priliku za taj doživljaj jednom davno. Više uzbuđenja je ipak sad doneo susret sa Sosom koja me je nemilice dočekala sa metlom kada je pomislila da sam hajduk koji bi je opljačkao. Jedva sam joj objasnio da sam u prolazu i da idem putem jer očigledno nisu znali za trotoar. Onda me je naterala da kupim kilogram paradajza i tako sam platio putarinu.


Opet sam okušao sreću. Ispružio sam prst i shvatio da je traktor mašina koja pravi kolonu i onemogućava ljudima da me uoče i stanu. Ne psujem često ali pre punog izlaska sunca ja sam prekoračio limit neželjenih reči. Cupkam jer polako beton počinje da gori ispod mene. Zamišljam kako li je tek u gradu. Opet stojim tako dugo. Uvek je dugo kad čekaš nekog. Zavisim od dobre volje. I kada sam u mislima ponudio poklon, neko mi staje.


,,Do Perleza?"


To je rečenica koju niko ne želi da čuje. Ostajem dosledan da iskorišćavam sve darove ako niko ne bude povređen sem mene i ulazim u kola. Čovek neprijatno tih da sam na trenutak povukao sve što se tiče prethodne vožnje. Ćutimo jer nakon nekoliko mojih pokušaja da komuniciramo, on dobija pogled Sibira sa obrvama čupavim kao bor. Skreće sa glavnog puta tu pre krivine i zahvaljujem mu se. Sad znam kako mene ljudi doživljavaju, a ja sam introvertan.


Obuzdavam koracima krivinu i svuda oko mene su plodna polja ravnice. Gledam useve i konačno vetar koji se uputio od Vršca miluje me i nastavljamo dalje, svako svojim putem. Nezgoda krivine i tog dela puta je što nemaju ljudi gde da stanu ili misle da sam zalutali azilant pa samo dodaju gas. Čisto sumnjam da je ovo drugo jer sam beo kao aristokratija. Pored puta me neke biljke koje su sastavni delovi herbarijuma golicaju po listovima. Neke prepoznajem a neke znam kao korov.


Povremeno kao atletičar preskočim neku sitnu prepreku u vidu branika, nepoznatih delova plastike, đubreta ili lešine koja zaudara. Ovo se odužilo i sat vremena kasnije i skoro pet kilometara dalje sam na raskrsnici sa Kovačicom i potencijalnim novim automobilima koji se ulivaju na glavni put. Opet skakućem u mestu i malo me boli glava. Malo od nervoze malo od bulke koju zovu divlji mak. Gazim je i uništavam je, bilo mi je žao istog časa ali zvuk sirene šlepera me je presekao. Imam prevoz do Zrenjanina.


Kamiondžija koji prevozi uljanu repicu mi kaže kako ide u luku u Novom Sadu. Pričamo o mukama koje ga snalaze na putu i kako nikad nije kod kuće. Krivimo sistem i prelazimo na sport. U Stajićevu pokraj Begeja u prodavnici pored autobuske stanice kupuje mi sok iako to nisam želeo. Pričamo kako su u Banatu groblja i stadioni na kraju sela, prodavnica pored stanice, a crkva u blizini škole kako bi đaci mogli da se pomole pre kontrolnih zadataka. Nastavljamo dalje i pokrećemo teme kojih se iz ove perspektive ne sećam. U gradu mi staje na lokaciji koju svi u Zrenjaninu znaju kao mesto dobre hrane. Dajem mu onaj paradajz jer njemu će bolje poslužiti. U mom rancu će samo prokuvati.


Idem prečicom kroz jedno dvorište koju smelo iskorišćavam i upućujem se ka fabrici ulja. Put sam proveo slušajući muziku i tri frtalja kasnije sam kod mlekare. Stopiram ono malo kola što prolazi i već znam kako ću imati lošu sreću i morati najverovatnije u najboljem slučaju da promenim još tri prevoza. Pokrenuo sam misli o detinjstvu i o povezanosti sa Zrenjaninom da bi mi beli auto stao.

,,Idem u pravcu Aleksandrova, pa do bilo kog mesta bi mi značilo?" Uvek to kažem.


,,Ulazi!" Samo to je rekao. Ispostavilo se da je čovek oženjen u mom selu. Pomenuo je ime žene ali nisam znao ko je. Imao sam prevoz. Prevoz je imao klimu a čovek je bio poprilično pričljiv. Pričali smo kako je selo malo a ima velika usta i kako je odavno mrtvo. Dokaz kolektivne smrti je onaj spomenik koji je nekad bio šećerana a sad samo napušteni zamak. Pričamo o dešavanjima u Zrenjaninu, morao sam da pokrenem tu temu. Drag mi je grad, šta ću. Prolazimo sela i idemo ka destinaciji.


Jurim li za nečim? Bežim li? Kome idem? Trudim se da ostanem fokusiran na razgovor koji čovek uspešno održava. Prolazimo pored table sa poznatim nazivom sela i kaže mi da ide do pumpe. Zamolim ga da izađem na prvom ulazu, tu kod Mimoze.



Peške prolazim pored kuće školske drugarice, nekad je to bila prodavnica u koju sam išao sa bakom. Nekoliko srušenih kuća tiho pozdravljam. Prolazim komšije i svoju baštu u kojoj sam zasadio krompir i mak, i koja je iza porodične kuće. Skrećem u moju ulicu i tu sam odmah na ćupriji. Otključavam kapiju. Miris ruže i zujanje insekata su lepa zamena u odnosu na grad. Otključavam kuću i penjem se na sprat. U sobi je hladno ili se moje detinjstvo smrzlo. Zaspao sam istog časa na podu.



Probudio sam se u neko doba dana jer sam video kroz rupe na roletnama da je još sunce napolju, sem ako nisam prespavao noć. Konačno sam znao da i rečima kažem. Jurio sam tu senku kao Petar Pan. Tek na podu sobe u tami smo postali jedno. Nezgodna emocija. Morao sam da radim da skrenem misli. Trebalo mi je ovo jer mi je duša premorena. Setio sam se deteta u sebi dok sam ležao na podu ove sobe i ponovo sam bio živ. Dete je nejako kao stabljika malene biljke.


Mene će pregaziti neka veća sila ili ću sam sebi izabrati novu avanturu. Bilo je lepo setiti se svega. Odspavati san bez briga ili provesti dan bez obaveza. Dodirujem grudi i prsti mi ulaze u kožu, prolaze do mesa i kostiju. Prilazim organu koji je kucavica. Osetim njegovo pulsiranje. Stiskam ga. Prenerazio me je bol. Na usnama je samo potekao mali mlaz krvi. Telo je otišlo u baštu, a ja... To je već tajna koju ne mogu ispisati.



Foto: Pinterest


258 views0 comments

Recent Posts

See All