• Ana Jovčić

Saša Granžan: O romanu prvencu, umetnosti, ljubavi i roditeljstvu iz ugla slepe osobe

Updated: Sep 2


Saša Granžan je autor romana „Beograd: Poslednja opcija“. Po zanimanju je fizioterapeut, a kao mladić imao je bend pod nazivom ,,Biiz“. O Saši ne mogu da pišem objektivno, kako se piše u „ozbiljnim“ časopisima, jer me svaka pomisao na njegovu ljubav prema životu, buntovni duh, neposredan ton i dobroćudan osmeh razoružaju toliko da razgovor sa njim nije bilo moguće voditi samo o knjizi. Knjiga je, razume se, bila povod i glavni predmet priče, ali, pored toga što ćete odmah požuriti da naručite ovaj uzbudljiv triler, saznaćete kako je to biti roditelj kada si slepa osoba, šta znači beskrajna ljubav, onakva o kakvoj većina nas mašta, ali se malobrojnima i dogodi, čitaćete o privrženosti muzici koju je nenametljivo uspeo da prenese i na svog sina Marka.


Saša Granžan

Pisanje je važan deo Vašeg života. Iza Vas su brojni tekstovi pesama koje ste kasnije komponovali i svirali sa bendom ,,Biiz", rukopis koji je prilikom jedne selidbe nesrećno završio u kontejneru, a sada i novi roman „Beograd: Poslednja opcija“. Kada ste otkrili svoj talenat i ljubav prema pisanju? Kako biste opisali put koji ste prešli do romana koji sada imamo prilike da čitamo?


Ljudi koji se bave pisanjem, obično svoj talenat i ljubav prema pisanoj reči otkriju veoma rano. Tako je bilo i sa mnom. U osnovnoj, a kasnije i u srednjoj školi, najviše sam voleo takozvane pismene vežbe i slobodne teme u okviru njih. Osim toga, pisao sam razne priče i zabeleške, da bi to kasnije preraslo u nešto ozbiljnije kao što su tekstovi pesama za bend. Pisanje je, jednostavno, deo mene. Kada je reč o romanu prvencu, nije teško zaključiti da uzore nalazim u avanturističkom žanru. Daleko od toga da se ugledam na Ladlama ili Patersona, ali u nekoj meri su i oni, kao pisci koje čitam, uticali na ono što stvaram.


Roman koji sada imamo prilike da čitamo jeste plod Vaše stvaralačke imaginacije, posvećenosti, rada, ali i podrške okoline. O porodici govorite s puno ljubavi i zahvalnosti i u kontekstu nastajanja ovog trilera. Možete li nam reći nešto više i o tome?


U procesu pisanja od velike je važnosti imati podršku bliskih ljudi. Događalo se da zapadnem u periode stagnacije, da jednostavno nisam motivisan da nastavim dalje. U tim trenucima mi je supruga Marija bila najveći pokretač tako da sam i njoj beskrajno zahvalan što je roman ugledao svetlost dana. Rukopis sam kucao na Brajevoj mašini. Svako novo poglavlje sam čitao naglas i snimao noću diktafonom da bi Marija idućeg dana mogla to da odsluša. Ona se izistinski radovala svakom novom poglavlju, davala mi vetar u leđa i bila uverena da stvaram nešto vredno pažnje. Kada je otkucana i nasnimljena i poslednja stranica knjige, naš sin Marko je uzeo diktafon, slušalice, seo za računar i roman prekucao u Word. Njegov entuzijazam i mišljenje da sam stvorio triler koji se ne ispušta iz ruku dok se ne pročita, dodatno su mi poručili da postoje velike šanse da će i šira javnost dobro prihvatiti roman koji su njih dvoje odmah prepoznali kao odličan.


Za nastanak jednog ovakvog romana potrebno je mnogo vremena, požrtvovanosti, ideja i motivacije. Kako biste opisali put od prvih poglavlja do konačne verzije knjige?


Da bi nastao roman, potrebno je imati u glavi određeni okvir radnje i konture junaka u grubim crtama. Idući korak je doneti odluku da se napiše prvo poglavlje. Nakon prvog, usledi i drugo a posle se inicijalna ideja nadograđuje, menja i počinje da živi nekim svojim životom koji u početku pisac nije mogao ni da predvidi. Početna zamisao predstavlja svojevrsni temelj i ona se ne menja do samog kraja, ali sve ono što naknadno nastaje, upotpunjuje celinu. Završetak romana mi je doneo najveću nedoumicu, da li ostaviti glavnog junaka u životu ili ne. Lično mi se događalo da sam nakon nekoliko poglavlja ostavljao rukopis da „odmori“, a onda sam mu se vraćao. Imao sam utisak da to što sam napisao uopšte nije loše, ali sam želeo da čujem mišljenje prijatelja i porodice da ne bih upao u zamku subjektivnosti.


Čitalac koji ne zna da je pisac ovog romana slepa osoba, nikada ne bi to mogao da pretpostavi na osnovu teksta knjige. Opisi su bogati, a pred očima kao da nastaju jasne i živopisne slike predela, građevina i ljudi. Kako ste u tome uspeli?


Smatram da je u vizuelnoj percepciji sveta velika razlika između ljudi koji od rođenja ne vide i onih koji su kasnije tokom života izgubili vid. Do kraja srednje škole sam bio slabovid, a onda mi je vid potpuno opao. Oni koji su roman imali u rukama kažu da su se osećali kao da su im se, dok su čitali, pred očima smenjivale slike, kao da se nalaze na mestu dešavanja. Iako već više od trideset godina ne vidim, mnogo toga odlično pamtim, a kada je neophodno, tu su moji najbliži članovi porodice. Supruga i sin su mi, primera radi, veoma verodostojno i detaljno opisali izgled egipatskih piramida.


Šta čitaoci mogu da očekuju od ovog romana i kako mogu doći do svog primerka?


Ljudi ovaj roman obično svrstavaju među trilere iako u sebi objedinjuje nekoliko žanrova. U njemu ćete pronaći dramu, emocije, pa i neke pouke o tome šta treba a šta ne treba raditi. Scene ljubavi, pa i pucnjava i krvi su takođe prisutne. Opisujem i prijateljstvo iz osamdesetih godina prošlog veka, ono pravo, nekadašnje, ne ovo današnje. U to vreme je ujedno glavni junak prinuđen da napusti porodicu i svoju zemlju, ali se trinaest godina kasnije vraća pod drugim imenom s namerom da ispravi neke nepravde iz prošlosti. Za sada je roman dostupan jedino online i može se naručiti preko Facebook ili Instagram stranice (@beograd_poslednjaopcija). Nadam se da ćemo uskoro sklopiti saradnju i sa nekom knjižarom, a planiram da roman bude dostupan i slepim čitaocima u audio formatu.


Roman ,,Beograd: Poslednja opcija"



Ispričajte nam nešto o bavljenju muzikom, kako je to izgledalo?


Iako sam po struci fizioterapeut, čime sam se bavio do odlaska u penziju, imao sam volje i vremena da se posvetim muzici kroz bend. Moje prvo interesovanje za gitaru se javilo u osnovnoj školi, dopalo mi se kako drugi sviraju, a onda sam shvatio da i sam posedujem talenat. Počeli smo sa dve gitare i jednom udaraljkom, da bismo kasnije uspeli da prikupimo dovoljno novca za sve potrebne instrumente. Krenuli smo ozbiljno da sviramo negde u mojoj devetnaestoj godini. Naziv smo sastavili od početnih slova imena članova benda: Bane, Ivan, Ivan, Saša. Bend sam doživljavao kao svojevrsno utočište kad sam imao potrebu da se sakrijem od svih i od svega. Gitara me je na neki način izvukla iz teških psihičkih stanja u kojima sam tada bio. Danas se muzikom ne bavim ozbiljno, sviram za svoju dušu ili pomažem sinu kad mu zafali neka ideja, jer sam i na njega preneo ljubav prema gitari što mi je posebno drago. Na to sam naročito ponosan jer Marka nikada nisam forsirao da mora da svira, ili da uopšte nešto mora u životu. Nije mi svejedno kada čujem da roditelji očekuju od svoje dece da postignu nešto što oni sami nisu uspeli ili da bi se pohvalili. Marko se sam zainteresovao za ovaj instrument gledajući i slušajući kako ja sviram. U početku je uzimao gitaru iz zabave, na petnaestak minuta, a kako je vreme odmicalo, on je bivao sve zainteresovaniji da nauči da svira. Sada iza sebe ima dosta svojih pesama i organizovanih muzičkih večeri u beogradskim kafićima na kojima smo često prisustvovali i mi, njegovi roditelji i radovali se zajedno sa njim.


Saša sa svojom suprugom Marijom i sinom Markom

Prateći Mariju, Marka i Vas na društvenim mrežama shvatili smo koliko je dragocen odnos kakav imate i negujete, kao i to koliko se u današnje vreme takve porodice retko sreću. Poželeli smo još tada što više da saznamo o Marijinom i Vašem poznanstvu, zajedničkom životu, odnosu sa sinom, pa i o tome kako je to biti roditelj kada ne vidiš?


Mariju sam upoznao dok sam radio na Reumatološkom Institutu, gde je ona bila na praksi. Došla je kod mene da joj rastumačim šta je napisano na nekom kartonu, a da nije znala da ne vidim. U stvari, bio je to njen način da mi se približi i ispoljavanje te njene vesele i preduzimljive energije. Marija se šali da godinu dana nije menjala parfem da bih je zapamtio. Ubrzo smo se i venčali, tako da smo sada već 30 godina u braku. Mi smo se naprosto pronašli, oboje smo mladi duhom, ne drži nas mesto, volimo da šetamo, čitamo, idemo na palačinke i nebitno da li je to 4 popodne ili 2 po ponoći. Ona je jedna živahna osoba, podseća me na čupavca iz kutije koji uvek odnekud iskoči spremna da te zabavi, nasmeje, da te sasluša; što da ne, i da te iznervira (smeh), ali je veliki pozitivac. Imam običaj da kažem da kad bi je prikačili na gradsku strujnu mrežu, sigurno bi obasjala čitav grad. Treba u životu sebe da umemo da zabavimo, da budemo pomalo ludi, pogotovo ako su oko nas uglavnom natmurena lica. Jedan jedini život posedujemo, jednom imamo i 35 i 65 godina, ako nam to prođe u preispitivanjima, u velikom smo problemu. To vodi u depresiju. Bude naravno i teških i tužnih dana i mi smo imali mnogo problema, ali nikada jedno drugom nismo bili problem. Oboje imamo takav stav da ako je problem tu, nema guranja pod tepih, moramo da ga rešimo. Možda je to stvar naše prirode, možda je i neki recept. Što se tiče roditeljstva, trudili smo se da naš sin ni u čemu ne oseti da živi drugačije. I jeste, bilo mi je krivo što nisam mogao da ga sačekam kolima posle treninga, pa bismo kisnuli zajedno i nije problem što kisnem ja, ali mi je bilo žao što bi pokisnuo on. Budeš u nekim trenucima tužan i teško ti je što neke stvari ne možeš detetu da pružiš a želeo bi, a s druge strane vidiš šta možeš. Igrali smo fudbal pomoću lopte na koju bih zakačio zvonce. Stvar je u tome da prema detetu moraš biti iskren, da od njega ne kriješ da imaš nedostatak vida. Ti si mu roditelj bez obzira na to video ili ne video, dete te prihvata i voli. Marka sam vukao na sankama po snegu. On bi seo na sanke i pričao mi gde da skrenemo, kuda da idemo i stvarno nikad nije bilo problema. Vozio sam ga i u onim majstorskim kolicima s jednim točkom, on mi je bio navigacija. Uspevali smo i da putujemo. Bili smo recimo u Kairu, nas troje smo otišli sa grupom turista na letovanje sa agencijom. Bez problema smo otišli i vratili se. Najveća frka je bila na aerodromu. Nismo razmišljali da je to drugi kontinent, išli smo oslobođeni svih strahova i pored toga što je Marija slabovida, a sin nam je bio mali. S Markom smo prokrstarili pola Srbije. Da je finansijska situacija bolja, verovatno bismo stigli i do Meksika (smeh). Prvi put smo on i ja išli u šetnju kada je imao 3 godine. Obišli smo ceo tadašnji kraj. Kad sam sa njim izašao napolje, moj tata se uhvatio za glavu, Marko je već mnogo toga znao, a toliko je pazio da se negde ne spotaknem, pa se on spotakao i pao u travu i zajedno smo se tome smejali. I čovek koji ne vidi, ne može sve, ali daleko od toga da ne može ništa.

I za kraj, koji su vaši dalji planovi?


Pored toga što nastojim da osim preko interneta knjiga bude dostupna i u knjižarama, počinjem da radim i na novoj knjizi. Biće to svojevrstan nastavak prvog romana. U međuvremenu, dok nova knjiga lagano nastaje, nastavljam da se trudim da moj prvenac dođe do što većeg broja čitalaca.

Mnogo vam hvala na ovako inspirativnom razgovoru!



Foto: Privatna arhiva

301 views0 comments