Sve ono što kišne kapi bude u meni

Ne volim kišu. Ne volim te kapi koje podsećaju na suze...moje, tvoje, dečje, nečije, nebeske... Suze zbog bola, neuspeha, neuzvraćene ljubavi, neispunjenih očekivanja, nedostajanja, nemanja, nepravde, nemoći...

Ni ono, kad me sređenu, poprska auto u prolazu. Kad pokisne veš na terasi. Kad propadne dogovor za izlet. Kad je igralište ispred zgrade pusto. Kad se kučence skupi u lopticu pokušavši da se zagreje. Kad se lišće na drvetu snuždeno oklembesi...

Izvor: Pinterest

Kad pada kiša, ponešto i volim, da se umirim, da pobegnem u sanjarenje, otputujem među stranice neke knjige, šćućurim se u jednom zagrljaju. Ako već moram napolje, da ponesem veliki crveni kišobran i obujem karirane gumene čizme, jer možda neka barica izazove na šljapkanje...

Volim i iščekivanje sunca, duge, vedrine, dečje graje na igralištu, kafe sa drugaricom u bašti kafića, uspele useve na poljima.

Kad bolje razmislim, ni kiša nisu samo puke kapi vode. Sve je mnogo složenije i sve tako jednostavno, zavisi samo sa koje strane se gleda.