• Mirjana Ilić

Trihotilomanija ili čupkanje dlaka

Updated: Jan 30


Nešto o čemu se uglavnom ćuti. Trhotilomaniju ili čupkanje kose odlikuje doživljaj neodložne potrebe da se ovo ponašanje izvede i osećaj kratkotrajnog smanjenja napetosti nakon toga. Srodni poremećaji su kopanje po koži i grickanje noktiju, jer su isto usmereni na sopstveno telo. Tu ne postoji cilj da osoba sebe povredi. Često je to nesvestan ili polusvestan čin. Zato je za početak dobro osvestiti trenutke kada se javlja ta potreba, u kojim situacijama je najizraženija. Da li je to kada rešavamo neki problem, kada nam je dosadno ili gledamo film? Ili je to možda kada nam je neprijatno? I to bi bio prvi korak u pravcu rešavanja ovog problema (poremećaja).


Kako i kada obično nastaje? U velikom broju slučajeva počinje u pubertetu, oko dvanaeste, trinaeste godine. Nije retkost da začetke ove aktivnosti viđamo kod beba. Deca su u početku usmerena samo na svoje telo i čupkanjem kose zabavljaju sebe ili pokušavaju da se oslobode napetosti. Vremenom to može prerasti u poremećaj. Veliku ulogu ima i potreba za senzornom stimulacijom, jer su jagodice prstiju bogate receptorima za dodir. Tako oni koji pate od ovog poremećaja govore da ponekad satima traže dlaku određene teksture ili da uživaju da pogrickaju vrh iščupane dlake. Često se koriste i pincete kojima se mogu čupkati dlake sa svih kosmatih delova tela: trepavice, obrve, noge, pubična regija ili vlasište. Ne zna se sa sigurnošću zašto nastaje ovaj poremećaj, ali ga stres zasigurno pogoršava. Često je sve ovo praćeno stidom i povlačenjem u sebe. Nastaje začarani krug u kome osoba krivi sebe što se ne kontroliše bolje ili smatra da je njen nedostatak volje kriv za ovo. Dodatno komplikuje i što postoji određen stepen uživanja i mnogi ljudi kažu da bi nastavili s ovim ponašanjem kada ne bi bilo posledica. Upravo su posledice ono što ih tera da se bore protiv ovog poremećaja: iskrzana, tanka kosa, ćelavost, problemi sa zglobovima ruku, gubitak otiska kažiprsta, socijalna izolacija. Tako ljudi vremenom isprobaju razne strategije, od držanja ruku stalno zaposlenih, takozvanim fidžetima, do radikalnih poteza kao što je šišanje na ćelavo. I sve to pomogne na neko vreme, ali dok se ne reši koren problema, nema pravog napretka.


Terapija uključuje psihoedukaciju u oblasti obrazaca mišljenja, samoregulacije emocija i načina kako sebe umiriti. Takođe pomaže povezivanje starih pokreta sa novim aktivnostima. Recimo, pinceta se uslovljavanjem povezuje sa pokretima koji se izvode prilikom bavljenja nekim hobijima, kao što je pravljenje slike od cirkona. Važan deo terapije je i prekidanje začaranog kruga: ponašanje-stid-krivica-još više ponašanja. Najnovija istraživanja u oblasti neuronauka nam govore da želja za nečim i sviđanje ne idu nužno zajedno, da je želja starija. Kao kada dete traži da ga golicamo, a u suštini mu to ne prija. Ovo je činjenica koja bi obolelima mogla pomoći da pronađu empatiju za sebe i oslobode se autostigme, kao koraka ka izlečenju. To je dug put, ali je zadovoljstvo na kraju veliko.




Foto: Pinterest

68 views0 comments

Recent Posts

See All