• Fenix

Vaške, pocepani zec i odbačenost u pesmama inspirisanim detinjstvom

Updated: Jan 30


Ana Jovčić

Moje pesme su intimne, gotovo dnevničke beleške prenesene na stihove. To je neki vid samopomoći. Kad se uplašim sutrašnjeg odlaska na nepoznato mesto; kad pomislim da ovom svetu baš ništa ne mogu da ponudim; kad se setim otrovanih mačaka u našem dvorištu pre 15 godina; pročitane knjige za ispit ili kad osetim odbačenost... Ja pišem. Pišem da me manje boli; da ne ostane samo u mojoj glavi; da se neko prepozna pa da mu samim tim bude makar malo lakše; pišem da bih sebe bolje razumela i zato što zapravo ne umem da ne pišem. Ponekad su moje pesme angažovane, pa govore o romskoj devojčici koju sam sretala svaki dan, sebi koju neretko ljudi posmatraju kao da sam sa druge planete kad vide moj beli štap, stide me se ili ,,gledaju u telefon dok pričamo’’, o usamljenosti posle ljubavi, a najčešće o detinjstvu koje je u meni još tako živo, bezazleno i ranjivo.


VAŠKE


Imali smo zarđalu kadu u kupatilu

Gusti češalj za vaške, dovoljno gasa

I plastičnu kesu

Da ispod nje stanu čitave porodice

Majki, očeva i njihovih gnjida

Genocid

To nije moglo da se izdrži:

Trčale su do vazduha

Ujedale za život

Moju dobro pečenu kožu

Trčala sam od sobe do sobe:

„Ne mogu više mama“

„Još pola sata pa će umreti“

Bilo mi je malo žao kad su posustale:

Predaja

Dugo su živele ugrejane pregustom kosom

Imale šta da jedu, razmnožavale se

Ali to je moja krv!

Neka, sve neka crknu!

Neću više da se tresem

Kad dolaze sestre da proveravaju

Ko u školi seje vaške

Kasnije sam čitala da se ljudi tako osećaju pred streljanje

Nadaju se da će ih zaobići, da će napraviti propust

Kažu ti da spustiš glavu pa upere lampu i razgrću ti strah

Pramen po pramen:

„Koliko gnjida!“

Pucne velika pod noktima

„Zovemo ti roditelje“

Uhvate te za ruku i izvedu na hodnik.

Srce ti lupa i plačeš

Misliš: Zauvek ću biti ružna i vašljiva

Misliš: Ošišaće me, govoriće da sam dečak.

Grde mamu da je neodgovorna

A ti i dalje plačeš

Kako tvoju mamu, kako tebe niko da ne voli?

Odete onda kod frizerke Zorice u komšiluku

Ona jedina može da te šiša

Jer slabije vidi

Druga bi vas isterala napolje

Posle te ubeđuju da si i dalje

Devojčica lepa kao i malopre

A ti znaš da nisi

Čekaš da iznikne nova ženstvenost

Spuštaš glavu i hoćeš da si nevidljiva

Da ne ideš u školu 3 meseca

Dečko će umesto sa tobom biti sa trećakinjom

Ona trči po hodniku i njen dugački rep

Grize te za ogoljeni vrat

Ti stojiš, jedeš smoki

Ružna si i zaslužuješ da umreš.


IZA ZATVORENIH OČIJU


Jutro me je zarudelo ispod tvoje trepavice

Žuljam te kao misao koju ne treba poroditi

Kad je krajičkom svesti okrzneš

Hoćeš da je pogodiš ogromnim grumenom užasa

Zauvek da joj utrneš svako plavičasto svetlo

A ti joj naušnice stavljaš

Ti joj kosu uplićeš u kike

Ti je u teme ljubiš pun pohote

Ti je obema rukama držiš da ne utekne.

Iza zatvorenih očiju je svet koji ne obilaziš.

Paučina se nahvatala na tvoje neslane suze

Mrežu si ispleo oko usamljenosti

Oko želja da se raspeš

Sa svim kostima

Krvlju

Nezalečenim panikama

Nezaboravljenim ljubavima.

Zar moje ruke da te skupljaju?

Zar školjkama svojim da upijam tvoja beznađa?

Zar sopstvenim zubima da raskidam čelične mreže kojima sam nisi dorastao?

Isplači me

Iskopaj maleni grob

Nežno položi među gliste

I zalutalo lišće

Ružičasti cvet zasadi mi u čelo

Lopaticom nežno zatrpavaj

I ne obilazi me posle 40 dana

I sam znaš da je ljubav među živima.


OPROSTI


Oprosti što ti izjedam stomak

Što ti burgijam po usamljenosti

Oprosti što tvoje prste na slepoočnice polažem

Pa pritiskam dok bol ne iscuri

Kapljem beskonačno

Usijanim tačkama kosu ti u pepeo pretvaram

Do ušiju se slivam pa se u zakutku sakrijem

Ali me uporno tražiš

Ni o čemu drugom više i ne misliš

Uhvatila bi me za obe oštrice

Savijala dok sve prste ne rasečeš

Dok sva krv ne izjuri

Preko Limba

Dečijih nedosanjarija.

Rekli su ti da nije lako odrasti u zrelu ženu

Ti znaš da je to istina.

Treba me ne pronaći

Treba ne biti toliko uporna

Treba ne zaviriti iza Danteovih leđa

Treba ne čitati crnu hroniku usput

Ne gledati izmršavelu staricu kod kioska

Ne sanjati o budućnosti

Ne brinuti o vremenu

O samoći

Mački

I preostaloj kutlači supe.

Oprosti što ti grudi kljujem

Tvojim povređenim egom

Do narcizma doprem skoro

Pa se raspršim u opustelu nesigurnost

Neljubav prema sebi samoj

Besmisao vazdušnog prostora

Koji te još samo za mladež na ruci drži.

Znam da još nisi za mene

Ali mi se daješ puna duševne požude

Bezvolju sa sebe skidaš

Ogoljena stojiš u sopstvenom mraku

Nudiš mi se gotovo ni za šta.

Teško mi je da ti se oduprem.

Ako te uzmem, to će biti zauvek.

Nikad više nećeš na ringišpil otići pa izvoljevati toplu čokoladu sa lešnicima.

Nikada više nećeš mačju dlaku u piti sa sirom pronaći

Nikada više proći rukom po hladnom pokrivaču zimi

Pojesti sneg i zaspati na suncu.

Oprosti što ti kapke štipaljkama za obrve pripajam

Zagrliš detinjarije pa me uporno tražiš

Ja bežim sve sporije

Molim te, spavaj

Ujutru će te zavarati sunce

A ti sve ostale da si od sreće istkana

Prava pravcijata

Odrasla žena.


TREĆEG JANUARA


One nisu gledale dečiji program

sedeći na usisanom tepihu

i nisu jele tople kroasane

za doručak


Njihove majke u belom

češljale su ih i umivale

kljukale sirupima a potom tabletama

igle su sijale na svetlu

i zarivale u njihove male duše

dok su probijale zidove samoće

beznadežnim vrištanjima u prazno


Nije bilo poseta za njih

radovale su se samo božićnim

poklonima iz Crvenog krsta


Prvog januara je Marija pobledela

drhtavica je bila toliko slaba da je mogla

čak i da skače gledajući kroz prozore

kako majke svoje kćeri vode

u kupovinu nove barbike

ili na ringišpil na novogodišnjem sajmu

"hoću sa vama, hoću, da li me Čujete!"

Drugog januara je poljubila pocepanog zeca

ukvasivši mu uvo vrelom kapljom ničega

"prijatelju, ja idem da kupim lutku,

jednu lepu sa crvenom kosom

i zelenom mašnom

mama je imala takvu kosu i takvu mašnu

kada je padao sneg

i kada me je poljubila u čelo

i rekla da će se vratiti brzo

ja sada idem po nju

da je podsetim

na sebe"

Trećeg januara su promenili čaršave

i zeca poverili jednoj drugoj Mariji

koja ga je čuvala do idućeg

trećeg januara


KAD PORASTEM BIĆU SUNCE


Nisam igrala žmurke

U detinjstvu

Niti sam bacala petarde

S klincima

Penzionerima pod prozore

Ali sam se poigravala živcima

Vlasnika koji nisu hteli

Ni da me pogledaju

Odlazila bih u večernjim satima

Do njihovih šupa

Šarala ponike

I bušila gume Po potrebi

Bacala sam u pesak

Od kog su devojčice mesile kolače

Sve one ružne reči

Efekat bumeranga

Vraćao mi ih je

Pravo u oči

Dočekivala sam ih spremno

To ih je nerviralo

Psovala sam kao otac

Svu tu komšijsku gamad

Onda bih pokrivena bezdanom

Dugo, dugo

Piljila u jednu svetlucavu tačku

Treperila je do duboko u noć

Zatimmi uplivavala

U zenice

Razlivala se po licu

To su bili

Najsvetliji trenuci

Kada sam morala da verujem

Da ću jednom odrasti u sunce

Koje će biti toliko nežno

Koje će biti toliko toplo

I neće podsećati na dosadu

Praviće im društvo

Dok se valjaju po travi

Pružaće ruke ka njemu

Skakati iz kreveta radosni

Novom družbovanju

Sa zvezdom dana




Foto: Privatna arhiva

194 views0 comments

Recent Posts

See All