• Andrijana Ristić

Vladimir Stevanović: Čovek koji pomera granice mogućeg

Updated: Jan 30


Vladimir Stevanović

Vladimir Stevanović je rođen 13. 10. 1984. godine u Leskovcu, gde je završio osnovnu školu i gimnaziju. Njegov radoznao i avanturistički duh odveo ga je na studije arheologije, koje završava na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Zaposlen je kao kustos u svom rodnom gradu u Narodnom muzeju i takođe radi kao ninđucu instruktor u klubu Buđinkan. Dobitnik je najprestižnije muzeološke nagrade u zemlji, povodom izuzetnog doprinosa razvoju muzeologije Srbije, ,,Mihailo Valtrović”, kao jedan od 4 člana najboljeg kustoskog tima.


Želja za konstantnim učenjem novih stvari i pomeranjem sopstvenih granica učinila je njegov život obogaćenim brojnim iskustvima, znanjima i veštinama, tako da nam deluje gotovo neverovatno kada saznamo čime se sve Vladimir bavi.


Oduvek je bio okrenut sportu, pa se stoga bavio košarkom sve dok ga put nije doveo do borilačke veštine ninđucu, koja ga je promenila iz korena i zahvaljujući kojoj svaki dan posmatra kao novi izazov i korak ka celoživotnom napredovanju i stalnom razvoju. Nakon što je položio najzahtevniji test kod nas crni pojas 5. Dan dobija poziv da se pridruži delegaciji Ninđucu Saveza Srbije i odlazi u Japan na prijem kod dr Maasaki Hacumija, gde biva unapređen u zvanje 7. Dan.


Porod toga on je i sertifikovani ronilac, prošao je osnovnu padobransku oboku, aktivno planinari, trči maraton, učestvuje u olimpijskom triatlonu, prošao je i obuku za kaskadera koja ga odvela na set holivudskog filma Luka Besona ,,Lockout”. Pošto je tokom treniranja i izučavanja ninđucu veštine spoznao značaj psihofizičkog razvoja, Vladimir se edukuje i u oblasti psihologije, završava na Institutu u Beogradu obuku iz NLP-a (Neuro Lingvističko programiranje), izučava tradicionalnu istočnjačku medicinu, bavi se kiropraktikom i akupresurom i osniva zajedno sa prijateljem ,,Total Human Development”, kompleksan koncept koji se bavi ljudskim razvojem.


Poslednjih meseci u novinama čitamo o Vladimiru kao srpskom ,,ledenom čoveku", koji je samo u šortsu tokom zime osvojio vrhove Besne Kobile, planine Radan i Stare planine. Odlučio se na podvig izlaganja svog tela uslovima hladonoće u želji da preispita sopstvene granice, motiviše druge, a i sebe da savladaju strah i preplavljivanje negativnom energim i neizvesnošću koje je donela pandemija korona virusa. Godinama se spremao fizički i psihički na ovaj izazov, a neverovatnu inspiraciju i interesovanje je pronašao u pričama o joginima sa Himalaja i u Dancu Wim Hofu.


O svemu ovome imali smo priliku da razgovaramo sa Vladimirom i da se upoznamo bolje sa njegovim životom koji nalikuje filmu.




U februaru ove godine ste samo u šortsu za tri i po sata uspeli da se popnete na Midžor i tako osvojite treći po redu planinski vrh ove zime. Šta Vas je inspirisalo i kako je izgledao proces pripreme za taj poduhvat?


Prvi put sam probao svoje telo da izlažem hladnoći 2011. godine zajedno sa jednim prijateljem koji se takođe zainteresovao za tu priču. Bili smo na jezeru Grza kod Paraćina i te zime je bilo baš dosta snega. To prvo iskustvo za mene izgledalo je kao suočavanje sa nekim stvarima koje ti se čine nemogućim, jer tad to nije bilo popularno nimalo, a i nije bilo ni toliko toga viralnog i to mi je delovalo kao nešto fascinantno.


Nakon ulaska u jezero koncentrisao sam se na stomak i na grudi i radio duboko disanje da mi hladnoća ne bi škodila, što mi je uspevalo samo dok god održavam koncentraciju. Čim krenu panika i strah, čim otvorim oči, onda krene neko normalno stanje.


Nakon toga sam više puta pokušavao izlaganje hladnoći. Uglavnom su to bile statične vežbe na otvorenom, na planini, uglavnom meditacije u snegu. Dosta sam se bavio mišlju: Šta bi bilo duže da ostanem? Međutim pre 5, 6 godina ja sam naišo na snimke Wim Hofa, Danca koga zovu Ledeni čovek. Radio je neke neverovatne stvari. Peo se na Mont Everest, trčao polumaraton na Arktiku na -40 stepeni u šortsu. Ja sam bio fasciniran tim dokle je on došao. I to je bilo to. Hteo sam i ja da idem dalje.


Ja sam se sad u januaru i februaru peo na 3 planinska vrha. A motivisala me je priča od prošle godine. Svi smo bili u strahu od korone. Svi smo bili jako uplašeni. Javno mnjenje je pritiskalo sve to. Maltene postojao je iracionalni strah svuda oko mene. Pošto svakodnevno radim vežbe istezanja i disanja, to je deo ninđucu, a istovremeno i joge pokušavao sam da kačim neke klipove koji bi pomogli ljudima da poprave zdravlje. I naišao sam na neki odgovor, ali to je mali broj ljudi. Dosta ljudi je stvarno bilo uplašeno. I onda sam hteo i sebe da podignem i da inspirišem i druge, i rešio sam hajde na Besnu Kobilu.


Samo sam hteo da vidim da li mogu. Razmišljao sam, znam kako da se ugrejem, ako mi bude hladno krenuću da radim duboko disanje i vizualizaciju, i jednostavno pokušaću da se izborim sa tim. Ako baš ne mogu, onda ću se obući. Cela prošla godina je bila uglavnom pasivna. Ja uglavnom svake godine imam neke izazove. Tokom 2019. sam sa klubom radio maraton, triatlon, skakali smo padobranom, bili u pećini, baš je onako bilo dinamično organizovano. Tako da volim da napravim neki napredak svake godine i uradim nešto novo.



Da li ste u nekom trenutku razmišljali o tome da odustanete i da se vratite?


Stara planina je bila vrlo problematična, jer ima izuzetno jak, oštar i hladan vetar. Zadnjih sat vremena sam razmišljao da se vratim. Nosio sam odeću u rancu, a već kad se obučem onda nema problema, kao i ostali planinari. Sve vreme pokušavam da izdržim, i onda tih zadnjih sat vremena sam razmišljao o posledicama tog ledenog vetra, ali u tom momentu osetim neku granicu svoju i radim još veću koncentraciju, probam da se fokusiram, probam da izdržim i vidim da mogu, vidim da se ne pogoršava situacija i onda sam izgurao do kraja.


Šta Vam je sve prolazilo kroz glavu dok ste se peli?


Ono sa čim se borim sve vreme u glavi to je zabrinutost da mi se nešto ne desi. Ne želim bezveze sebe da dovedem u neku lošu situaciju, naročito sada kada je ceo zdravstveni sistem u kolapsu i kada je drugim ljudima potrebna pomoć. Ali verovao sam u sebe i to što radim. A drugo što pokušavam, trudim se da držim fokus na dubokom disanju sa zadržavanjem daha i jednostavno pokušavam da vizualizujem neku vatru u grudima i u stomaku. Dok idem zamišljam da mi vatra gori u grudima i u stomaku i dišem duboko i trudim se da osetim taj vazduh koji se zagreje u grudima kako mi se širi kroz telo. To je ono što ja pokušavam da radim dok se borim sa mislima: Da li će da mi se desi sad nešto loše i da moram da prekinem?


Vaša velika ljubav je Ninđucu. Kako ste se zainteresovali za tu borilačku veštinu? Po čemu je ona posebna?


Ja sam bio sportista celog života i interesovale su me oduvek borilačke veštine. Naišao sam na Discovery kanalu na jednu emisiju u kojoj su poredili sve borilačke veštine i ispostavilo se da je ninđucu najefikasnija među njima, najstarija od tih veština, najkompleksnija. I igrom slučaja naišao sam baš na neki letak. Svidela mi se ta kombinacija borilačke veštine i tradicionalne medicine, dvojna veština. Ima istovremeno elemente strategije i taktike i medicine, poznavanja vitalnih tačaka i psihologije i to me vrlo privuklo.


Kad sam ušao dublje u to, kad sam krenuo da čitam literaturu i tražim sve moguće podatke i izvore, sve više i više sam se zaljubljivao u samu veštinu. Sviđa mi se ta kompleksnost i to što celoga života možete stalno da napredujete i da stalno saznajete nove stvari, malo po malo, i to je neki plan za ceo život. To me oduševilo, jer vaš cilj je da budete samo bolji, da napredujete, i to je vrlo zabavno kada stalno učite nove stvari.


Pošto ninđucu obuhvata vežbe disanja, istezanje, razgibavanje, vežbe snage, zatim veštinu promenljivog tela, to su razne vrste penjanja, skakanja, održavanja ravnoteže, alpinizma, kolutova, padova, to je samo po sebi vrlo zabavno. Pa onda veštine borenja, pa borenja sa oružjem, kamuflažu, pa neke vežbe preživljavanja u šumi, u planini. Ja sam tako i krenuo sa planinarenjem. Kroz sve to ja sam postao zainteresovan za još više stvari, jer u ninđucu postoji jedan koncept koji se zove ,,kompletno ljudsko biće”, to je ideal, jer nikad ne možemo to da postanemo.


I to je inspirisalo mene i jednog mog druga da razvijemo ,,Total Human Development”. To je sinkretički metod, gde spajamo sve korisne veštine i znanja i stalno učimo nove stvari. Generalno neuronauka sad tvrdi da usvajanjem novih znanja i iskustava mi povećavamo neuroplastičnost. Znači naš mozak se menja, razvija se, nove neurološke sinapse se spajaju i stvaraju nove puteve.


Tradicionalne borilačke veštine sadrže u sebi elemente mikroevolucije, adaptacije na razne stvari. Recimo ako hoću da ojačam pesnicu, ja ću svakog dana polako da udaram o drvo i da vremenom pojačavam te udarce. Potrebno je otprilike 3 godine dok moji zglobovi ne postanu toliko kalcifikovani, da su moje kosti jake zapravo kao i drvo. Isto važi i za prste i za lakat i za cevanice. Tako što svakodnevno određeni vremenski period telo ,,čelendžujete”, ono će da raste i razvija se u tom pravcu, tako što će se uklopiti uslovima kojima ga izlažemo.



Ninđucu Vas 2016. godine vodi u Japan. Tamo ste imali čast da upoznate dr Maasaki Hacumija i da trenirate kod njega. Kako je izgledao Vaš boravak tamo?


Moj trener me je pozvao, pošto je on predsednik Ninđucu Saveza Srbije, da kao delegacija idemo u Japan. Ja sam tad već bio položio za crni pojas 5. Dan, to je najveće zvanje koje može kod nas da se dobije i otišli smo za Japan. Ono što me je stvarno oduševilo u Japanu i što toliko znači, to je ljubaznost. Najobičnija ljubaznost, ništa preterano. Vi gde god da odete, u prodavnicu, uđete u voz, na ulici ste, vi ćete uvek da naiđete na neki ljubazan odgovor. To toliko doprinosi ličnom dostojanstvu i vas tera prosto da se tako ponašate i zarazno je.


Druga stvar koja me je oduševila, to je čistoća. Bio sam u Tokiju, i pored Tokija, u gradiću Noda gde živi velemajstor ninđucu Hacumi. Zatim parkovi su im neverovatni. Mi imamo mnogo lepšu prirodu. Srbija ima neverovatnu prirodu, ali je veliki deo prirode zagađen, pod đubretom. Japanci, njihova tradicija se zove hanami, sede u parkovima i posmatraju trešnjin cvet. I ljudi ponesu sa sobom sokove i hranu, ali svako svoje smeće odlaže u kese, i mene je to baš oduševilo.


I drugačija stvar u odnosu na zapad, kad smo otišli kod velemajstora i kod njegovih starih učenika, oni su toliko skromni. Kod njega je bilo 300 ljudi na treningu. On je tad imao oko 85 godina, vrlo je poznat u svetu, on je glavni savetnik za FBI, veoma važan čovek, ali toliko skroman. Kad odemo tamo da treniramo, on na pola treninga napravi pauzu, tad možete da pijete čaj, a on stane i popriča sa nama, uzme papir za kaligrafiju i uradi nam kaligrafiju kao poklon što smo došli.


Toliko je neusiljeno i skromno sve to što oni rade. Onda drugi stariji učenici nam prilaze i pitaju nas kako smo, šta radimo, znaju ponešto o našoj zemlji i onda bude još prisnija atmosfera. To su velemajstori i vrlo su skromni u odnosu na svoje zvanje, što je na mene delovalo vrlo inspirišuće. Kod nas se to smatra manom, jer kod nas cela zapadna kultura promoviše agresivno ponašanje i konstantno isticanje sebe. Ja volim da živim u našoj zemlji, ali jednostavno kultura naša je takva da nam nedostaje malo više ljubaznosti, a mala stvar kao što je ljubaznost, učtivost, toliko znači i doprinosi ljudskom dostojanstvu.



Vladimir i Maasaki Hacumi

Pošto kroz razgovor stičem utisak da ste vrlo radoznali, volite da istražujete i saznajete nove stvari, vratila bih se onda na Vašu primarnu profesiju. Da li je taj radoznali duh bio razlog zbog koga ste upisali arheologiju?


Da. Arheologija je nekako povezana sa avanturom. Još kad sam bio klinac Indijana Džons i Marti Misterija su mi bili omiljeni likovi. I arheologija je upravo to. Povezana je sa otkrivanjem nepoznatih stvari i sa nekom avanturom. Uvek mi je avantura neka asocijacija. Uvek me je zanimalo otkrivanje novih i nepoznatih stvari.


Od 2017. ste deo tima koji sarađuje sa Institutom za Orijentalnu i Evropsku arheologiju iz Beča. Do kakvih ste sve otkrića došli?


Da, sarađujemo od 2017. godine, pa 2018. i 2019. Trebali smo i tokom 2020. ali zbog korone nismo mogli. I sad bi trebalo da nastavimo 2021. Znači evo 4. godina će ovo da bude. Našli smo praistorijski lokalitet na teritoriji opštine Lebane, od pre oko 6200 godina p.n.e., a to su počeci zemljoradničkih naselja na teritoriji Srbije. I generalno sve tri godine radili smo na tom lokalitetu. To su bile jednomesečne kampanje, gde se spuštamo niže do tih starih slojeva i pokušavamo da nađemo što više podataka vezanih za to naselje kroz istraživanja u zemlji. Institut je vođa tog projekta i ove godine bi trebalo da bude nastavak tih istraživanja.


Vladimir je takođe i deo projekta ,,Arheološko rekognosciranje teritorije opštine Bojnik”, čiji je cilj bio digitalno mapiranje postojećih arheoloških nalazišta, kao i pronalazak novih lokaliteta. Tokom projekta pronašli su 66 novih lokaliteta na ovoj teritoriji. Vladimir ističe da je bilo uzbudljivo raditi na ovom projektu i prolaziti kroz nepoznate predele, kao i da im je od velike značaja bila pomoć meštana. U planu je i objava monografije, na kojoj je radio zajedno sa još 3 autora.



Dobitnik ste nagrade Mihailo Valtrović. Kakav je osećaj?


To je stvarno bilo neočekivano. Ta nagrada uglavnom bude kao kruna karijere, a ja sam tek na početku. Jedan sam od četvoro dobitnika, među kojima su kolege koje su starije i iskusnije od mene. I nismo nekako očekivali. Mi smo radili izložbu ,,Tajne arheoloških depoa”, gde smo pravili rekonstrukciju praistorijske kuće. Napravili smo celu kuću, takođe smo nalazili zemlju i pravili rekonstrukciju grobova. I nakon projekta ta kuća je bila 3 godine ispred muzeja i srušena je tek sada. I mi smo na osnovu rada na tim rekonstrukcijama, koje su izuzetno komplikovane, dobili tu nagradu. I stvarno je bilo jako lepo.



Vaša sportska karijera je vrlo bogata: košarka, ninđucu, ronjenje, planinarenje, skokvi padobranom, trčanje maratona, olimpijski triatlon… Šta Vas motiviše da se oprobate u novim stvarima?


Pomeranje granica i nova percepcija. Evo pomenuli ste ronjenje. Vi kad ronite sa opremom, bukvalno je osećaj kao da letite u vodi. Drugo doživljavate stvari koje nikada ne bi videli, razne ribice oko vas, podvodni svet. A i kompleksno je, vezano i za nauku. Vi polažete test na tom prvom sertifikatu, učite dosta o gasovima, o prelamanju svetlosti u vodi, o ponašanju tela u vodi na dubini. Tako da sve to doživljavam kao nešto vrlo pozitivno i što želim da naučim.


Isto je kada je u pitanju skakanje iz aviona. Imao sam obuku, učio termodinamiku, generalno kretanje tela u vazduhu, kretanje vazduha. Nešto što svakodnevno ne čujete. To su sve nova saznanja koja mi oplemenjuju život i stvarno se osećam srećno kada sve to učim i savladam. I moje stanovište je da najviše ima smisla da saznajem nešto novo i da učim nešto novo. I na osnovu toga sam zajedno sa svojim drugom napravio sistem ,,Total Human Development", koji je životni stil. Vi stalno učite nešto novo i na osnovu toga imate bolju percepciju života, na potpuniji način, i to mi je glavna motivacija za sve to.


Završili ste i obuku za kaskadera i zahvaljujući tome našli ste se na snimanju Holivudskog filma Lockout režisera Luka Besona. Kako je izgledalo to iskustvo?


Radio sam na prekookeanskom brodu i samo što sam se vratio sa broda izašlo je to. U klubovima borilačkih vština svi su dobili obaveštenje da se traže kaskaderi za borilačke veštine i organizovana je velika audicija. Bilo je preko 100 ljudi i od tih 100 ljudi njih desetak je prošlo 2 audicije i dobili smo uloge. I onda smo prošli specijalizovanu kaskadersku obuku od strane Huga Barliera. On je poznati francuski kaskader i imali smo konkretno obuku za te scene sa kaskadama, ali i scene sa glumom.


Ja sam glumio telohranitelja predsednikove ćerke, tu ulogu je igrala glumica Megi Grejs. To je bilo super iskustvo. U Šimanovcima smo snimali. Pored tog filma imao sam i druge uloge statista u serijama i filmovima, ali ovo je bilo značajno iskustvo, jer sam provodio vreme sa glumcima iz Holivuda, pričali smo dosta i uvežbavali scene.

Vladimir se tokom razgovora osvrnuo za njega veoma važnu osobu, svog trenera Blažu Nastov.


,,Voleo bih da pomenem mog trenera Blažu Nastov koji mi je bio inspiracija za sve. Kod njega sam trenirao ninđucu. On je i dalje moj trener. To je čovek koji je dosta neverovatnih stvari uradio. Od njega sam naučio i masažu, vežbe disanja, nameštanje zglobova, pršljenova i borilačku veštinu i taj otvoreni duh, pošto je to jedan neverovatno pozitivan čovek. Kad sam došao u Beograd bila je drugačija atmosfera nego u Leskovcu. Leskovac je mali grad, svi se znaju, i onda kad sam došao u Beograd, to je bio onaj kulturološki šok, i to je ostavilo utisak na mene. Ja sam postao malo povučen tamo i onda kada sam došao kod njega, oduševilo me što je on jedan toliko srdačan čovek, stvarno me je vratio na pravi put. Voli da priča sa ljudima, voli da se druži i značajan mi je za celu priču vezanu za nova iskustva i okrenutost zdravlju i zdravom životu.


Šta smatrate, kakav stav treba da zauzmemo prema životu, naročito sada, u ovim okolnostima u kojima živimo?


Otvorenost. Treba imati želju za učenjem. Grešiti što više, jer greške nisu loše, iz grešaka se uči. Konstantno da grešimo i da se ne plašimo grešaka. E sad, u ovim teškim vremenima nikako ne smemo da zaboravimo porodicu, pošto je porodica jedna baterija koja nas puni, tu generišmo ljubav i snagu za sve drugo. Da budemo istraživačkog duha. Da se plašimo što manje. Strah je u suštini dobar za mnogo stvari, ali samo ako mi dozvolimo da nam da snagu.


Koji su Vaši budući planovi? Šta možemo da očekujemo?


Pošto sam poslednje 3 godine počeo sa trčanjem maratona, pa radim olimpijski triatlon, planiram ozbiljnije te poduhvate da radim, neki ultramaraton, neki jači triatlon. Planiram isto planinarenje u šortsu, eventualno da osvojim najviši vrh Balkana, Musala u Bugarskoj. Takođe planiram da objavim i drugi naučno-fantastični roman, sa elementima avanture i ezoterije ,,Agarta”, koji je nastavak mog prvog romana i triologije koju pišem.



Hvala Vam puno na izdvojenom vremenu i ukazanom poverenju našem časopisu. Zaista je bilo veliko zadovoljstvo razgovarati sa Vama.



Foto: Privatna arhiva

191 views0 comments