• Ana Jovčić

Zašto i dalje volim ljuljaške?

Updated: Jan 30


Pre neki dan sam napunila dvadeset pet godina. Znam da sam zrelija nego ranije, tačno mogu da nabrojim oblasti u kojima sam napredovala, ali mene istinski srećnom čine sve one stvari kojima sam se radovala kao mala i uopšte me nije sramota da otvoreno o tome govorim, naravno, da se i ponašam kao dete. Mislim da tako nikoga ne ugrožavam, a sebi mnogo pomažem da iz stresnih i teških situacija izađem koliko-toliko neozleđena.


U glavi mi je slika kako sa tatom, ruku pod ruku odlazim u park. Dan je sunčan, petak je, poslednji dan škole. Do malopre sam plakala na svom krevetu u sobi. Moje suze ništa nije moglo da zaustavi. Plakala sam danima a bilo mi je samo 8 ili 9 godina. Pitam se danas da li sam tada bila anksiozna, da li mi je bila potrebna stručna pomoć? Mislim da je odgovor potvrdan. Razlog za moje suze bile su mačke. Dobro ste pročitali: Mačke.



To su životinje s kojima sam uspostavila neku vrstu snažnog emotivnog odnosa. Pratila sam njihovo odrastanje maltene još otkako izađu iz stomaka, mama mi je opisivala kako se jure oko naše bašte, svaki dan sam je zapitkivala: „Mama, a šta sada rade?“. Ona je ispijala kafu za stolom i opisivala kako se prevrću po travi, zadirkuju šapama a onda se okupljaju oko činijice sa mlekom i lapću svojim hrapavim jezicima, što sam već mogla i sama da čujem i tada sam bila neopisivo srećna.


Moja ogromna briga je nastupala kada sam razmišljala o tome da će mačka da omaci još mnogo mačića i da onda nećemo imati novca sve da ih nahranimo. Zamišljala sam kako na moje oči umiru od gladi. Išlo je do toga da sam iz čista mira, na času matematike, dok sam kucala na Brajevoj mašini, počela da jecam jer možda moje mačke neće imati šta da jedu. Učiteljica me je uzela na krilo, obećala da će ostaviti po koju kiflu za užinu sa strane i dati mi da odnesem svojim ljubimcima. Time me je umirila.


I da se vratim na taj petak, i da, uvek je to bio petak, obavezno. Sela bih na ljuljašku, jako zamahala nogama, stegla gvozdene lance i najednom osetila kako me vazduh hladi, smiruje, kao da mi govori: „Hej, život je lep, tvoje mačke će biti dobro, sve će biti u redu, nema razloga za brigu.“ Jedino tada sam bila istinski mirna...



Tata o mojim emocijama nije puno znao. Znao je on da ja mačke volim, da brinem, ali roditelji nisu moju tugu shvatali ozbiljno, ne jer nisu hteli, nego jer nisu mogli. Oni su ipak radili sve što bih im tražila, što bi me činilo vedrijom. Drugi razlog iz kog toliko volim ljuljaške je taj što se uglavnom nisam igrala sa svojim vršnjacima. Oni su se jurili po dvorištu, trčali, bilo ih je uvek previše i nikako se nisam snalazila, još stidljiva kakva sam bila, u tom okruženju. Bojala sam se da će me ismevati ako se sapletem, da ću reći nešto glupo, jednostavno, da je to što slabo vidim nepremostiva prepreka da se sa njima družim.


I opet mi je tu ljuljaška bila sigurno mesto za igru. Zato i danas, čim nađem ljuljašku ja ne mogu pored nje tek tako da prođem, moram da osetim njeno glatko drveno sedište, da pomirišem svoje dlanove nakon držanja lanaca, i tada mogu da kažem da život ima smisla, da sam i dalje dete i da ću to i ostati sve dok me ljuljaške budu oslobađale briga i nosile kosu visoko, visoko do mesta odakle dolazi vetar da me jako zagrli kad mi je to najpotrebnije.



Foto: Pinterest

93 views1 comment

Recent Posts

See All