• Ana Jovčić

Zašto toliko volim Rat i mir?

Updated: Jan 30


Odmah na početku moram nešto da priznam: Verovala sam pre čitanja da je ovaj roman strahovito dosadan. Nije me odvraćao broj strana, pa ja obožavam da čitam! Pretpostavljala sam, naime, da veći deo knjige govori o ratovanju Rusa, Austrijanaca i Francuza, da se većina događaja odvija na bojnim poljima, gde su centralne Austerlička i Borodinska bitka, da je politika u prvom planu i da tu nema ničeg toplog, opipljivo-životnog, priznaću, ni romantičnog.


I da se razumemo, u romanu se ratuje, vode se razgovori o političkoj situaciji u zemlji u salonima uglednih porodica, ali to nikako nije dosadno!


Fotografija preuzeta sa sajta www.vulkani.rs

Bezbroj puta su potcrtani besmisao rata i jednakost svih ljudi. Ne mogu a da se ne setim dvadesetogodišnjeg Nikolaja Rostova, dok usled jakih bolova ranjene ruke nakon pada sa konja, usamljen čeka pomoć. On se tada priseća svoje porodice, seća se kako su ga roditelji mazili i kako mu je kod kuće, uz brata i sestre bilo toplo i bezbrižno. Francuzi su trčali ka njemu, a on se pitao kako je moguće da na njega, koga svi tako vole, iko može da puca?


I voli se. Mnogo se voli. Svaka strana vrvi od života, od strasti, nedoumica, previranja u dušama junaka, opisa enterijera i haljina. Neću da prepričavam roman, zamoliću vas da ga sami pročitate, ali jedno želim: da se osvrnem na nekoliko od meni najdražih scena iz romana i na junakinju sa kojom sam se toliko poistovetila da sam čitajući postala Nataša Rostova, njen svet je postao moj, prepoznala sam sebe u njenoj ličnosti a to je nešto najlepše što može da vam se dogodi dok čitate neku knjigu.


Natašu, tu vragolastu, pomalo ružnjikavu dvanaestogodišnjakinju, upoznajemo na proslavi njenog imendana koji je istovremeno i imendan njene majke. Neprimetno se čitaocima uvlači pod kožu svojim skrivanjem po kući. Iz skrovišta je posmatrala Borisa, svoju prvu ljubav koji će uskoro otići u rat. Čekala je pogodan trenutak da učini ono što nikako ne bismo očekivali od jedne devojčice.


Lukavo od njega traži da prvo poljubi njenu lutku. Kada je odbacila igračku, poželela je da Boris sada svojim usnama dotakne njene. I ne, nije je odvratilo njegovo negodovanje! Nataša je bila odlučna i sama ga je poljubila! Dečak je bio staložen. Molio ju je da sačekaju još 4 godine, da ona napuni 16 kada će moći da se vere. Srce se naprosto rastopi između redova koji oživljavaju Natašin lik pa samo čekamo šta će sledeće da učini.


Čak i ako se ne nasmejete onako ushićeno i mladalački dok „posmatrate“ sliku za stolom na kojoj Nataša vragolasto i smelo navaljuje da sazna od čega će biti sladoled, definitivno morate nastaviti sa čitanjem jer će vas ona iz scene u scenu u kojoj se pojavljuje, posve osvojiti i zauvek ćete je pamtiti.


Koliko je samo bila neodoljiva dok je još kao devojčica plesala sa odraslim kavaljerom, Pjerom (neću vam reći zašto je on važan a jeste!) isprva se držala kao prava dama, mahala lepezom i ozbiljno razgovarala sa njim; a onda, je u sred plesa zaboravila na fino ponašanje, počela grohotom da se smeje, toliko silno da se savila do poda! Smejala se svom ocu i njegovim komičnim plesnim pokretima sa damom krupnijom i višom od sebe.


Svaka zabava i poselo u romanu, propraćeni su muzikom. Otkriću vam šta sam ja radila slušajući audio knjigu. Oblačila sam svoje duge haljine i puštala valcere koji su mi uzburkavali krv. Pravila sam pauze da bih „prolepršala“ dnevnim boravkom i maštala da su oko mene ogledala i partneri za ples.


Fotografija preuzeta sa sajta www.bbc.co.uk

Natašin prvi bal dogodio se na zimu, u vreme kada je njen brat Nikolaj došao u Moskvu na dopust. Rostovljeve gospođice su te 1806. godine zračile nekom ljubavnom energijom i bile su među najlepšima. Nataša je blistala od radosti po prvi put u beloj plesnoj haljini sa ljubičastom vrpcom. Osećala se zaljubljeno u sve mladiće koje je susretala!


Graciozno je klizila salom izvodeći svoje prve plesne korake, a onda iznova demonstrirala smelost. Tvrdoglavo i posve detinjasto, nagovarala je Denisova, ratnog druga svoga brata, da otpaše sablju i pridruži joj se u Mazurki. Kada je konačno u tome uspela, nastupila je magija. Denisov je znalački plesao, gotovo ju je nosio a ona mu se samo prepuštala.


Jedan od najupečatljivijih junaka u romanu pored Nataše je i knez Andrej Bolkonski. Doživeo je mnogo razočaranja u životu. Dovoljno je da napomenem da mu je žena, Liza, umrla na porođaju. U njemu se mešalo osećanje kajanja zbog toga što je nije za života voleo i to joj je pokazivao, a njene oči na samrti su nevino poručivale da ona nikom ništa nije nažao učinila, a podnosila je velike patnje.

Fotografija preuzeta sa sajta www.chapter1-take1.com

Stari hrast koji Andrej posmatra neposredno pre prvog susreta sa Natašom, oličava duševno stanje onoga koji ne veruje ni u proleće, ni u sunce, ni u sreću. Isti će taj hrast, na povratku iz doma Rostovih biti posve preobražen, krasiće ga sočno mlado lišće. Naime, rešen da na svom imanju ostane kao samotnjak, odlazi kod Ilje Rostova, Natašinog oca kako bi završio neophodne poslove u vezi sa svojim posedom.


Da sam mogla, opisala bih samo njihov susret, samo emociju koja i dalje treperi tu negde u meni još od trena kad sam ležala na svom krevetu i slušala spikera koji mi tu scenu čita; ali je uvod neminovno važan da biste shvatili tu snagu ljubavi probuđenu u srcu, koja nadvladava svaku apatiju i unosi smisao u život.


Stigavši pred njihovu kuću, ugledao je devojku kako se smeje i trči. Opazivši stranca, samo je pobegla i ne osvrnuvši se na njega. Zaintrigirala ga je njena radost. Pitao se čemu li se to ona smeje, o čemu li razmišlja ako ne misli o ratu i imanjima. Osećam da je Andrejevom tmurnom svetu nasušno bila potrebna Natašina vedrina. Toliko se odvojio od detinje bezbrižnosti da ga je morala privući ova vragolasta devojka već na prvi pogled.


Ubrzo je došla i ona noć koju je Andrej proveo u kući Rostovih. Čitajući te redove, pošle su mi suze. Bile su to suze radosnice, suze prepoznavanja uzlupanog srca dok veče omamljuje. Otvorio je prozor ne mogavši da zaspi, društvo mu je pravila samo prosuta mesečina. Ni Nataša nije mogla da zaspi. Čuo je njen glas sa prozora iznad svog. Nagla se kroz prozor što je Andrej znao po zvuku šuštanja njenih haljina, čak je mogao da čuje i kako diše.


Divila se toj noći koja nikada toliko nije bila bajna. Radovala se mesečini, a on je turobno pomišljao da je nju baš briga što on postoji na ovom svetu. Profesorka književnosti nam je skrenula pažnju na ovu scenu i na Sonjinu bojazan (Sonja je usvojeno dete Natašinih roditelja) da će Nataša pasti ako nastavi da se naginje kroz prozor. Taj pad se može shvatiti doslovno, ali i kao nagoveštaj njenog pada koji će uslediti na predstojećim stranicama romana.


Podeliću sa vama impresije o još jednoj sceni iz knjige, uz podsećanje da magija ne nestaje do samog kraja, a da čarolijom vrvi i mimo onih koje sam izdvojila u ovom prisećanju. Zapravo, prvi veliki Natašin bal koji se dogodio 1809. Godine, kada je ona napunila 16, tek je uvod, ne samo u jednu veliku ljubav, već i patnje, pokajanje i onaj Natašin nagovešteni pad.


Nikada nisam doživela ništa slično velikom balu za koji se Nataša pripremala od rane zore određenog dana, ali sam strahove, uzbuđenje i radost zajedno sa njom intenzimno preživljavala. Od 8 ujutru je sređivala svoju toaletu i frizuru, a na svečanost su krenuli tek uveče u pola 11 zbog Natašine haljine koju je u zadnji čas trebalo prepravljati.


Na putu do bala kom će prisustvovati i sam car Aleksandar, Nataša nije mogla da ukroti svoje uzlupano srce! Nije mogla da poveruje čemu će prisustvovati sve dok nije stupila na crveni sag u dvorcu. Natašine brige su bile usmerene samo na to hoće li je iko pozvati na ples. Ah, ti mladalački strahovi hranjeni manjkom samopouzdanja često me skole i danas kada bi trebalo da znam koliko vredim i da to ne zavisi od toga hoću li se nekome dopasti i hoće li me „pozvati na ples“.


Nataša se gotovo rasplakala dok joj niko nije prilazio. Hvalili su lepotu drugih žena, a ona nije važila za jednu od najlepših. Bilo je samo pitanje vremena kada će joj prići Andrej Bolkonski i ljubazno joj se nakloniti bez trunke nadmenosti i gordosti koje su mu ljudi pripisivali. On je osećao njen stid i znao da je to njen prvi veliki bal. Svojom blizinom, pomutila mu je pamet, nije bilo važno ni to što su njene ruke mršave, što joj telo nije dovoljno oblo i razvijeno kao kod najpoželjnijih žena te večeri. Posle njega, prilazili su joj i molili je za ples i drugi mladići, a naposletku ponovo Andrej. Nakon bala, svi državnički i vojni poslovi za Andreja su izgubili smisao, a ljubav ga je potpuno obuzela.


Za kraj ću vam samo reći: otvorite knjigu i srce, pronađite valcer koji ćete slušati i otplovite do Rusije, u 19. vek. Začućete škripu steznika i stolica po parketu, šuštanje haljina i ugledati prizore ranjenika i njihovih patnji, zavirićete među masone, plakaćete i zaljubiti se do ušiju. Pozivam vas da se prepustite jednoj od najlepših knjiga svih vremena, velikog Lava Tolstoja.

247 views0 comments